Senzor za neočekivane stvari

Priča o Arseniju Jovanoviću (1932), reditelju, piscu, kompozitoru, prevodiocu i fotografu, nagrađivanom autoru mnogobrojnih radiofonskih dela, audio-ambijentalnih instalacija, te značajnih televizijskih i pozorišnih ostvarenja – mogla bi samo biti dugačka, bogata i izuzetno poučna za sve generacije. Kako neprekidno stvarati, (is)trajati i sanjati, i to doslovno decenijama, a svejedno odolevati grubostima svakidašnjice u ime umetnosti i samo umetnosti? Njegovo ukupno stvaralaštvo, bez imalo preterivanja, moglo bi biti Sveto pismo totalne kreacije za sve one junoše što se umetnicima danas zovu. Stoga, nije uopšte neobično što je jedan od obožavalaca njegove muzike baš onaj najveći majstor kinematografske transcendencije, genijalni američki reditelj Terens Malik. Može li uopšte bolje od toga?

„VREME„: Nešto bismo vas upitali na samom početku: jesmo li napravili onaj antiserum za budućnost, kako ste nam negde posle 5. oktobra preporučivali? Ili su se sitne ribe ipak provukle?

ARSENIJE JOVANOVIĆ: Već duže vreme proganja me slika izgubljenog i smušenog stada. Prošle su decenije otkako se sa manje i više uspeha trudim da taj naš nacionalni, zemaljski i društveni panoptikum gledam sa velike udaljenosti, kao da posmatram ovaj naš tor iz stratosfere. Svojevremeno, u vreme stvaranja raznoraznih nazovi-partija i udruženja, nažalost, više u polušali nego odlučno i uvereno, predložio sam svom kolegi i slikaru Dušanu Petričiću da osnujemo udruženje Gledača u nebo. Neko ko je ovo čuo, objavio je to, mislim na radiju ili u novinama u nekoj kratkoj vesti, pa su počeli da mi stižu pozivi i ponude sa svih strana, mnogi su hteli da postanu članovi partije Gledači u nebo. A pravila su bila jasna i krajnje jednostavna: svi članovi udruženja, pri susretu na ulici, trebalo je umesto svakog pozdrava i reči da za trenutak pogledaju gore iznad svojih glava i ćutke produže svojim putem dalje. Mislio sam da će se pogledom iz velike udaljenosti jasno videti besmisleno ponašanje ljudi prilepljenih na površinu zemlje i ludosti koje su zavladale društvom. Nažalost, mojom krivicom, do osnivanja Gledača u nebo nije došlo, ali se ja i Petričić i dan-danas pri susretu, bez ijedne reči, pozdravljamo pogledom iznad svojih glava.

Da bi se shvatilo u kakvom smo se kazanu klin-čorbe našli, moramo se udaljiti od svakodnevice i pogledati šta nam se dešava, posmatrajući sebe iz nebeske perspektive. Dopustite mi da kažem kako već nedeljama i mesecima pokušavam da vidim nas i naš narod iz te udaljenosti. Vidim ga kao rastureno stado koje je izgubilo svaku orijentaciju, a dobrih pasa ovčara i dobrih čobana nema ni od korova, pa ovce bezglavo lutaju tamo-amo. Nema psa ovčara, nema čobana, a od mesije ni traga. Tragična istina o našem narodu je da ni iz daleka nemamo nadu da će se pojaviti harizmatični vođa, malo ih je, nažalost, i inače bilo u srpskoj istoriji. Nadam se da me istoričari neće zbog ovog obesiti.

U takvoj nemaštini harizmatičnih ličnosti koje bi preuzele vođstvo mesije, u ribnjaku koji pominjete ili u izgubljenom zalutalom stadu, svako zlo je moguće, ono je uobičajena pojava mehanizma anarhije. Milošević je skupio veliki deo rasutog obezglavljenog naroda, ali u najgoroj mogućoj varijanti, i poveo ga na put ka zlu a ne ka dobru. On je bio mesija zla. Mesiju dobra ne slutim ni na vidiku, ni u snovima. Ovi pametniji što danas izdižu svoj glas, čak i kad misle dobro i pišu dobro, kao što to čine neke moje uvažene kolege, izgleda mi da uzalud to rade, svojim naoko hrabrim rečima ne mogu da sakupe stado, a bez tog okupljanja ništa se ne može postići. Treba se obraćati narodu, a ne vlastodršcima.

za uvećanu sliku desni klik pa »view image«

Moram da priznam, koliko god to bilo bolno, da nade nikakve nemam. Ne može me utešiti ni to što ima mnogo ljudi, zaista mnogo pojedinaca, čestitih, dobromislećih i pametnih, ali oni ćute, njihova su usta začepljena ili su dobili grč koji im ne dopušta da progovore. Njihove se reči ne bi ni mogle čuti, otišle bi u vetar kao što odlaze mnoge dobre reči, mogli bi samo da govore u onu rupu kao u priči U cara Trojana kozje uši. Ili da sebe radi ispuštaju ventile na zadnjim galerijama ovog zastrašujućeg cirkusa u svim njegovim varijantama. Nisu rođeni da budu uspešni čobani rasejanog stada, jer za to treba imati mesijansku moć. Ne mogu biti ni dobri psi čuvari, jer im to, između ostalih nepremostivih prepreka, ne dopuštaju samoproklamovane mesije zla. Preostaje nam samo da maštamo o nekom velikom potresu koji bi razorio sve, da bi se ovce i neki novi dobri čobani i požrtvovani psi čuvari vratili svom spasonosnom poslu. Ili da sanjamo o nekoj dobroj moćnoj vojsci, čiji bi komandanti sa mozgovima i moralom Mišića ili Putnika, umesto na neprijatelja sa oružjem udarili na neprijatelje bez mozga i bez morala. Ali, sve su to samo sanje, što reče veliki pesnik Tin.

Neka niko, molim, moja poređenja naroda sa ovcama ne shvati naopako. I one su samo mučenice i dobra božja stvorenja. Pomenuste i sitne ribe. Naravno da se one provlače i čine raznorazna manja i veća zla, ali ne bih tome pridavao naročiti značaj. Krupnih riba, uostalom, i nema. Sve su to sitne ribe i jadna stvorenja što su isplivala na površinu i naduvala se kao kitovi. U njima je praznina i pustoš.

Našao sam u romanu nobelistkinje Olge Tokarčuk priču o četiri vrste čitalaca: čitalac sunđer, čitalac levak, čitalac đevđir i čitalac sito. Sunđer upija u sebe sve, hvata u letu; jasno je da posle toga sve zapamti, ali ne ume da izvuče najvažnije. Levak – jednim krajem prihvata, ali na drugom kraju izlazi sve što je pročitao. Đevđir propušta vino, a zadržava vinski talog, taj uopšte ne treba da čita i bolje da se bavi nekim drugim zanatom. Sito pak odvaja plevu da bi zadržao najbolje zrno (kraj citata). Kako da budemo kao sito i da ne zadržavamo ono što je rđavo? I ko bi to sito držao i odvajao dobro od zla?

A kako smo se izborili sa dobrom i zlom? Kazali ste onda davno da je dobro čak pomalo i dosadno, a mašta razigranija pred zlom, i to toliko da se poneki đavolak može učiniti gotovo ljupkim?

za uvećanu sliku desni klik pa »view image«

Taj takozvani ljupki đavolak prisutan je svuda. Narod i publika, govorim o značajnoj nadvladajućoj masi, u tolikoj meri oprostačen je da u đavolku vidi zabavljača, a ne uzrok svog ponižavanja i spuštanja na najniže civilizacijske nivoe. Taj đavolak ispunjava ispražnjeni duhovni život slojeva koji čine narod. Ne krivim te duhovno unakažene ljude, žao mi ih je i smatram ih nedužnim i oštećenim, na nekom zamišljenom sudu pravde dobili bi oslobađajuću presudu jer ih od detinjstva, oni koji šalju i podržavaju te nakaze, sve više i više udaljavaju od onoga što nazivamo kulturom i pristojnošću, a što je najgore, vuku u taj ponor nove generacije i unesrećuju sve one bespomoćne pojedince koji se tome opiru.

O vama se već neko vreme govori pre svega kao o kompozitoru elektroakustične muzike – kako biste vi sami definisali ovu svoju profesiju?

za uvećanu sliku desni klik pa »view image«

Umesto da svoju aktuelnu profesiju definišem, podsetiću vas da sam u bespuća umetnosti na samom početku karijere krenuo kao pozorišni reditelj, nešto kasnije i televizijski, pa filmski, ali me na tom putu nije zaobišao ni radio. Ta medijska vrludanja nisu ništa neuobičajeno, mnoge moje kolege činile su isto. Ono što bi se u mom slučaju moglo nazvati izuzetkom, jeste da sam napustio pozorište nakon što sam sa uspesima i neuspesima prošetao scenama Narodnog pozorišta, JDP-a, Ateljea 212, „Boška Buhe“, Zadra i Šibenika, jednog pozorišta u Engleskoj, teatra „Ivan Vazov“ u Sofiji, Performing Arts centra u Olbeniju, u državi Njujork i možda još ponegde. Sva ta iskustva ostavila su u meni neizbrisive tragove, ali za razliku od pozorišta, od koga sam se fizički udaljio, radio nisam napustio. Kad kažem radio, mislim na jednu teritoriju u kojoj ima i pozorišta i filma i muzike u svim njenim nebrojenim oblicima. Počeo sam sa režijom dramskih dela, a onda sam, korak po korak, napustio rad sa glumcima i tekstovima različitih žanrova i kročio u svet čistog zvuka gde više nije bilo reči, ili su reči bile retke i bezgranične, i značile nešto drugo od onoga što su značile u replikama dramskih i drugih tekstova. Ulaskom u taj akustički ambis sa mnom su došla i moja pozorišna i druga prethodna iskustva, došle su i slike i sve ono što sam nazvao neizbrisivim tragovima. Da nisam bio u pozorištu, ono što danas radim nikako ne bi bilo isto. Zašto sam pomenuo slike? Ovde pod slikama ne podrazumevam ono što bi mogao snimiti foto-aparat ili kamera, slike sa okvirima, slike ukrućene i nepokretljive. Slike na koje mislim nisu vidljive spolja, utkane su u jedan mozaik koji se kreće i menja veličinu i oblik kao neka daleka kosmička magma, dostižna više našim unutarnjim, teško opisivim ili možda neopisivim čulima, nego našim očima i našem površinskom razumu. To su mehanizmi snova.

Vaše kompozicije uskoro će biti objavljene u Poljskoj kao CD La parata, dok će izdavačka kuća Pentiments objaviti vinil pod nazivom The Art of Speech. Kako je došlo do ove diskografske eksplozije? Da li je vrsta umetnosti zvuka kojom se bavite danas ljudima izuzetno privlačna, možda čak i neophodna? I zašto?

Ne znam kako da vam na to odgovorim. Ako se izbriše sve što je u mom ranijem periodu života prethodilo, osećam se nekako osakaćenim, čini se kao da pre tog perioda nisam ni postojao, kao da nisam režirao toliko pozorišnih predstava od kojih su neke bile istorijske, kao da nisam, primera radi, snimio seriju „Vreme fresaka“ od 15 epizoda i mnogo drugih televizijskih i filmskih ostvarenja, kao da nisam napisao tri knjige, kao da nisam kao fotograf snimio desetine fotografija objavljenih u najznačajnijim izdanjima iz srpske istorije umetnosti u zemlji i izvan zemlje. Čovek nije sazdan od onoga što trenutno radi, već od svega što je u svom životu uradio. Naravno da me raduje što će u Poljskoj biti objavljena La parata, što je međunarodni 24-časovni maraton SatiePandémie završen mojim nevelikim skromnim delom Senza titolo, a posebno me raduje što će u Čikagu biti objavljen vinil The Art of Speech, jer sam na tom poslu radio skoro dvadeset godina snimajući razvoj jezika svoje kćeri od dana kada se rodila do njenog punoletstva, ali to za mene gubi značaj ako se izbriše sve što je tome prethodilo. Moj radni život dug je preko šest decenija, to je kolaž u koji je sve ugrađeno, ono što sam uradio u poslednjem periodu ne bi se moglo ostvariti bez svega onoga pre. Posle toliko godina u meni još traje pozorište, traje moja predstava Nastojnik u Ateljeu 212, koji je doslovno bio Atelje 212 jer je u njemu tada bilo 212 stolica – izgred, to je prvi Pinterov komad koji je bio izveden izvan njegove Engleske.

Polovinom maja ste, dakle, sa kompozicijom Senza titolo učestvovali u programu u čast rođendana Erika Satija, adekvatno nazvanom SatiePandémie, kako je to već aktuelna situacija sa virusom korona nalagala – kakvo je to bilo iskustvo? Šta uopšte mislite o onlajn muzičkim akcijama koje su poslednjih par meseci postale prava moda?

Što se onlajn muzičkih akcija tiče, možda su one postale i deo mode, ali ne zaboravimo prinudu koju je izazvala pandemija. Bez obzira na modu i prinudu pandemije, strahujem da će takvi muzički i drugi performansi biti ono što nas u budućnosti očekuje. Koncerti sa živim izvođačima na koncertnim podijumima biće ekskluziviteti za povlašćene. Novac je oduvek bio gospodar ljudi, ali ne u meri u kojoj to postaje danas, počela je epoha obožanstvovenja novca, vrhovni gospodar sveta koji, čini mi se, više nego ikad pravi jaz između siromašnih i bogatih. Usuđujem se da – kao nestručan u ovoj oblasti – kažem da mislim kako je svet pritom sve siromašniji uprkos prividnom tehnološkom i drugom napretku, pa oni koji su to u prilici bezobzirno grabe za sebe sve što mogu, ostavljajući milijarde drugih da tonu u siromaštvo i bedu. Oni prvi živeće duže i srećnije, ovi drugi kraće i bednije. Poslednjima su namenjeni onlajn sadržaji, prvima će i dalje biti otvorena vrata Metropolitena i Garnier opere u Parizu, ostali će morati da se zadovolje ekranima i jeftinim mobilnim telefonima. Životi velikim delom postaju veštački.

U kojoj meri se jedan stvaralac danas mora boriti da sačuva komadiće ljudskosti u sebi i svom okruženju? Čega se vi lično, kao neke izrazito humane dimenzije, sećate iz umetničkih ostvarenja koja su nastajala pre brutalne sezone ratovanja širom sveta i, najzad, u samoj Evropi tj. nekadašnjoj SFRJ krajem 20. veka? Da li taj humanitet prepoznajete još ponegde danas?

Ako jedan stvaralac ne sačuva u sebi komadiće ljudskosti, ja ga ne bih nazvao stvaraocem, potražio bih za njega neku drugu reč. Teško mi je, međutim, da odgonetnem šta podrazumevate pod ljudskošću. Poštenje? Moralnost? Mnogi velikani, ne samo pisci, bili su veoma rđavi ljudi, činili su ponekad i žestoka zla mnogima oko sebe, ali njihova dela sačuvala su večiti sjaj. Biser u školjci.

Nekako veoma obično zvuči kada se kaže da ste poznati po dugogodišnjoj saradnji sa kultnim američkim rediteljem Terensom Malikom, koji je uvrstio delove vaših kompozicija u takve svoje filmove kao što su Tanka crvena linija, Drvo života, Ka čudu, Vitez pehara, Plovidba kroz vreme: put života… Vaša muzika našla se i u novom Malikovom filmu Ukradeni život. Kako zapravo komunicirate sa ovim neobičnim stvaraocem veoma kompleksnih filmova–slika? Kako ste se, rečju, vas dvojica skapirali?

Ja bih to nazvao čudom slučaja, koji se retko događa, ali se, eto, dogodio meni. Upotrebio sam reč čudo jer nisam ja pronašao Malika, nego je on pronašao mene. Bio sam za vreme rata i ratova u egzilu sa svojom suprugom u čudesnom mestu Kjođa u Venecijanskoj laguni. A otišli smo tamo jer sam ranije, u vreme mira, svojim brodićem „Galiola“ često doplovljavao do Lagune, u Kjođi stekao mnoga prijateljstva, pa sam tako, kad je počeo rat, ostao u kući jednog od svojih prijatelja sa suprugom koja je očekivala bebu. To je ta beba koja je odgovorna za moj današnji vinil The Art of Speech. Rodila se u Kjođi, mestu u kome je svojevremeno Karlo Goldoni napisao Ribarske svađe. Eto, ponovo pozorište. I tako sam jednoga dana iz Amerike dobio faks u kome je pisalo da jedan reditelj, nisam znao koji, želi moje Kremansko proročanstvo da upotrebi u svom filmu. Bio je to Terens Malik. A kako su me pronašli tako daleko od moje homicilne adrese, biće za mene večita zagonetka. Saznao sam da je Malik slušao American Public Radio i čuo moje Kremansko proročanstvo i da mu se to veoma dopalo. Kasetu, analognu naravno, dobio je od APR kada je pripremao Tanku crvenu liniju. To se dogodilo pre više od dvadeset godina. Veza i saradnja sa njim do današnjeg dana nije prekidana. Ovih dana dobio sam od njega jedno toplo pismo, odgovor na moje: pokušaće, piše, da u filmu – čije će snimanje biti završeno u novembru ove godine – koristi delove moje najnovije kompozicije Tuning instrument A440 Prolepsis. Na tom delu radio sam od juna prošle godine do juna ove. Terens Malik – mi njegovi saradnici i njemu bliski zovemo ga Teri – čudesan je čovek. On je mitska filmska veličina, ali ono što mi se čini ne manje značajnim jeste njegov karakter, njegova dobrota i njegova izuzetna skromnost. Takvi slučajevi su među velikanima izuzetna retkost.

U nekom prošlom životu poznavali smo vas kao pozorišnog, radio i televizijskog reditelja. Da li nastavljate da sve to radite i danas, samo u zvuku? Može li zvuk da vam posluži kao pozornica, mehanizam kojim se odmotava i odvija film? Koliko su muzika i zvuk uopšte bili važni i za vaša nekadašnja ostvarenja?

Elektroakustično ili radiofonsko delo, ili kako se to već na mnoge načine zove, jeste ezoterična varijanta pozornice, pozornice bez portala i svega fizički opipljivog, pozornica je kao neka udaljena kosmička magla na dnu naše svesti i neprestano se kreće i menja, a pojedinačni zvuci su onaj izazov koji pokreće slike u tom kaleidoskopu. Ta su događanja neopisiva, film koji su snovi na svoj snovski način obradili, najčešće u neuhvatljivim naznakama kad to pokušavamo da „vidimo“. Ređe je to nekakav jasan kadar iz filma, kao da smo se načas probudili i izašli iz sna, pa onda brzo uronili nazad u opijajuću provaliju, združena alhemija nedohvatljivih slojeva svesti inicirana čudom muzike i zvuka, koji nam stiže spolja, a onda se ponovo sve sjuri duboko u nedohvatne dubine da se tamo nastavi čudo. Iz ovog malog pokušaja da prodrem u ambise i tajne onoga što čine muzika i zvuk, vraćam se jednom svom lakše opisivom iskustvu koje nikad neću zaboraviti. Bila je generalna proba Mrtve kraljice sa legendarnim Rašom Plaovićem u Narodnom pozorištu. Izašao sam iz gledališta, šetao iza kulisa po sceni dok je Raša, kao najbolje Stradivarijusovo čelo, gudio svoj beskrajno dugi Monterlanov monolog. Naleteo sam na jedan viseći ksilofon sa serijom dugih cevi koji je koristila opera. Zastao sam i slušao kako celokupnim prostorom pozornice i gledališta smireno žubori eterična reka glasa Raše Plaovića Stradivarijusa i, kad sam sačekao jednu od njegovih retkih pauza, udario sam lako jedno od zvona. Prostor se ispunio malim velikim zvukom. Kad sam sišao u gledalište, nezaboravni scenograf Duško Ristić rekao mi je da je čuo zvuk glockenspiela i da je taj zvuk na čudesan način ispunio pozornicu. Od tog časa do današnjeg dana, nikada više nisam koristio komponovanu muziku ni za pozorište, ni za televiziju, niti za radio. Tragao sam za zvucima koji se jedino mogu sjediniti sa prizorom koji se u samom trenutku događa, na ekranu, na pozornici, u radio-radovima. Ti se spojevi ne mogu predvideti. Jedno od mnogih čuda muzike u saradnji sa našim najdubljim slojevima svesti.

Šta je vaša glavna tema u stvaranju danas? Smatrate li da svi posvećeni, ozbiljni stvaraoci jednom dođu do iste duboke i istovremeno jednostavne ideje vodilje? Da li je to priroda, čovekoljublje, vera… ?

Nemam ono što se podrazumeva pod glavnom temom. Osećam čak izvestan otpor u odnosu na glavne teme. U protoku vremena nešto me u trenutku privuče pa tu zastanem, produžim dalje ili na tom mestu ostajem. Recimo da sam se zaustavio na jednoj temi, da me je primamila, pa sam počeo da joj se približavam, sve dublje u nju da prodirem. Tako sam jedne izuzetno tihe zime prao sudove u svojoj kuhinji letnje kuće u Rovinju. Privukao me je zvuk dve čaše koje su se obešene lagano njihale i jedna u drugu nežno i dugo udarale, sve sporije i sporije, sve do poslednjeg jedva čujnog odzvona. Čudesan diminuendo. Opčinila me je ta nežna zvonjava dveju običnih vinskih čaša. Nekako u to vreme pročitao sam nešto o kineskom filozofu Čuang Ceu iz 4. veka stare ere, jednom od tumača taoizma. Dogodilo se da mu je umrla žena. Kad je došao prijatelj da mu izrazi saučešće, zatekao ga je kako raskrečenih nogu bezbrižno sedi i štapićem udara šoljicu čaja, uživajući u tom zvuku. Da sad ne pričam šta je jedan tom prilikom drugom rekao i kako je filozof svoje ponašanje objasnio svom prijatelju, to je tema za filozofe. Tako je nastala kompozicija Čuangceova šoljica čaja. Čitavu sam zimu istraživao i snimao zvuke predmeta koje sam u kuhinji imao, a onda do kraja proleća od stotina i stotina dobijenih zvukova radio na konačnom oblikovanju dela. Tako dolazim do teme.

Ne privlače me dnevne aktuelnosti, sem u dva maha prilično davno – Homo Politikus Vulgaris i White City. Kad mi se rodila kćer, odlučio sam da pratim razvoj glasa tek rođenog deteta do njegove pune zrelosti. Taj posao trajao je godinama, pune dve decenije. Kad sam otišao na Svetu goru, poželeo sam da napravim Zvučni testament planine Atos i to učinio. Kad sam posetio Resavsku pećinu, opčinio me je zvuk jedne velelepne sige, skulpture kakvu nema nijedan muzej na svetu. Kada sam je nežno taknuo, u trenutku sam znao da ću nešto od toga stvoriti. Dve godine trajao je rad u studiju i traganje sve dok nije nastala Resavska pećina, nagrađivana na najvećim festivalima. Teme se nalaze i događaju onako kako nam se nepredvidivo dešavaju stvari u životu. Suština je u prepoznavanju, a prepoznavanje nije stvar ni znanja, ni iskustva, ni profesionalne spretnosti i zrelosti, možda čak ne ni talenta toliko, nego nečeg što pojedinac nosi u sebi kao jedinstveni lični senzor koji se aktivira u nepredvidivom trenutku za neočekivane stvari. Naša površinska svest u tome nema velikog udela, ako ga uopšte ima. O Resavskoj pećini i mojoj vezi sa njom mogao bih napisati desetine stranica, možda i celu knjigu. Prvi put bio sam u njenom predvorju kao dete, a susret sa sigom dogodio se kad sam postao, kako se to kaže – zreo čovek, ali želim da dodam kako nisam baš siguran da znam šta je to zreo čovek, verujem da više znam šta je to dete.

Ima li, konačno, budućnosti za današnjeg čoveka i umetnost ili će u narednim decenijama i jedno i drugo pretrpeti nezamislivu metamorfozu?

Ja nisam prorok, mogu samo da maštam, ali ipak znam da je umetnost, ili potreba za umetničkim izrazom, deo ljudskog tela i njegovog uma, kao što su to njegovi unutrašnji organi, bubrezi, srce, žlezde, kao i neki delovi njegovog mozga. Zato su sva mala deca umetnici. Zato su umetnici urođenici Amazonije, australijski Aboridžini, naši drevni preci, možda čak i životinje. Kod nekog se to jasno ispolji, kod drugih ne. Kao što je potreba za božanstvima urođena kod svih naroda, tako je i sa umetnošću. U prvom slučaju nastaju religije, u drugom umetnost. A kako će tehnologija uticati na umetnički iskaz – stvar je budućnosti, ono što se u tom smislu događa danas jasno najavljuje te nove oblike izražavanja. Instinkti se ukalupljuju u nametnute forme, pojedinac se tome podvrgava na ovaj ili onaj način, ali onaj duboki nasleđeni poriv se ne menja ili se evoluciono menja kako se menja čovek.