»Narod pita« ili kako se uključuješ na Miloša Velikog

Jedan od genijalnih TV formata na ovim prostorima nastao je u okviru nadmetanja za „Zvezde Granda“. Saša Popović je još dok su Grand i Pink bili u ljubavi patentirao populistički slogan koji glasi „Narod pita“. Pink je ovaj naziv zadržao do danas koristeći ga za svedočenja učesnika „Zadruge“.

Lepota ovog koncepta je u tome što gledaocima dajete privid da utiču na sudbine aktera. Prvo ste im dali mogućnost da biraju pobednika ili pobednicu rijaliti programa. Taj izborni proces je samo naizgled demokratski, jer narod nije birao kandidate, a produkcija režira stvarnost u rijalitiju i selektivno prikazuje i izveštava o događajima u „Zadruzi“. Celim izbornim postupkom upravlja nedodirljivo telo, čiji sastav ne znamo, famozna Produkcija, a na čelu tog vrhovnog organa stoji Veliki Šef, kojeg većina poistovećuje sa Željkom Mitrovićem. Svaka sličnost sa aktuelnim pregovorima o izbornim uslovima je evidentna i upadljiva. Narod glasa SMS porukama od kojih zarađuje Veliki Šef.

Onda slede emisije u kojima učesnici rijalitija, u pauzi između dva izborna ciklusa (između dve sezone Zadruge), danonoćno ordiniraju na Pink televiziji.

Tu imate kvaziprofesionalne „novinare“, što je pogrdno ime za ljude koji u tabloidima u štampanom i digitalnom formatu danonoćno prate ponašanje selebritija između mandata „Zadruge“.

Narod ponovo dobija priliku da se obrati svojim kandidatima, bilo da ih voli ili mrzi, i to se zove „Narod pita“. U ovom otvorenom formatu postoje, baš kao i u političkoj stvarnosti Srbije, eksperti i analitičari koji daju svoje stručno mišljenje o autentičnosti ponašanja i emocija učesnika, njihovim strategijama i stvarnim motivima. Narod satima pita marginalne likove iz rijaliti polusveta sitne detalje iz sezone koja je trajala gotovo godinu dana. Siguran sam da u Srbiji nema gledaoca koji bi sa takvom preciznošću mogao da se seti izjava i obećanja političara od pre godinu dana. Naše pamćenje je selektivno, a pažnja trajno pomerena ka bizarnim sadržajima daleko od suštinskih problema.

Ipak, postoje momenti kada stvarnost prodre do TV gledalaca omamljenih rijaliti trešom. Kroz otvorene prozore Beograđana ovih vrelih letnjih dana umesto večernje svežine ulazio je miris govana. Ne preterujem, dragi moji, na momente je izgledalo kao da smo do guše u izmetu, neko će reći stajskom đubrivu, neko u septičkoj jami. U svakom slučaju, bazdilo je toliko da se smrad nije mogao ignorisati. Znate, kada ovako zasmrdi, ljudi se malo sustežu da komentarišu javno, jer ako u društvu kažete kako nešto smrdi na govna, možete ispasti bela vrana, jer će se ostali praviti da ne znaju o čemu govorite. Kao, samo vama smrdi, pa il’ se femkate i glumite nobles, il’ ste kod kuće popustili sa ličnom i kolektivnom higijenom. Ali ovoga puta smrad je bio prejak, stigao je do medija i Vesti, kao legitimna tema.

Do ovog momenta, a smrdi više od nedelju dana, samo se oglasio Zavod za javno zdravlje jednim prilično neobičnim saopštenjem. Kao, žalili se građani, (jer institucijama nikada ne smrdi, pa da same provere o čemu se radi), pa su neki stručnjaci pošli u potragu za izvorima smrada i posle par dana otkrili nizak vodostaj Save i Dunava. Neš ti stručnjaka. Otkriveno je takođe da se kanalizacija uliva u reke, što dodatno smrdi, što je takođe neverovatno otkriće, a treći izvor smrada je đubrivo, iliti stajnjak sa poljoprivrednih dobara u okolini Beograda.

Najviše sam bio iznenađen krajem saopštenja gde se smrad tretira kao neka vrsta elementarne nepogode, neumitna činjenica koju je nemoguće promeniti, gotovo kao klimatska anomalija – tornado ili monsun. Zato nam se savetuje da budemo strpljivi, jer će smrad, ovde sam osetio i dašak poezije – proći sa prvom kišom.

Neverovatno je što ovo saopštenje smrad tretira polušaljivo, kao da se neko upuvao u društvu, pa će smrdeti do prve kišice. U suštini reč je o posledici ljudskog nemara i o ekološkom problemu zagađenja vazduha, incident koji utiče na zdravlje ogromnog broja ljudi. Nemamo fabrike za preradu otpadnih voda, nemamo kanalizaciju, a niko ne kontroliše ponašanje poljoprivrednika na farmama. Smrad je, dragi prijatelji, ekološki problem, a ne puvanjak!

Na kraju, narod se pita kada li će biti puštena poslednja faza auto-puta ka Preljini. Neko je žarko želeo da tih dvadeset kilometara bude spektakularno otvoreno. Zato je valjda pred početak Sabora u Guči zatvoren auto-put i sav saobraćaj preusmeren na Ibarsku magistralu, što je opet za posledicu imalo niz saobraćajnih udesa. Kao po diktatu, u svim novinama i na svim televizijama svakog dana imate izveštaje kao da Srbija nikada do sada nije imala ni metar auto-puta. Te vidi asfalt, gle tri trake, uuu tunel, pa bankine – čudo neviđeno. Danas sam u svim medijima video uputstvo kako se iz Zagreba, Novog Sada ili Beograda možete uključiti na novu deonicu i svuda isti izlaz na obilaznici. Na kraju, ovo je, koliko znam, jedina deonica auto-puta sa imenom „Miloš Veliki“. Okej, prolazi kroz Takovski kraj, a glupo je zvučalo da se uključuješ u Knjaza Miloša, što bi možda bio fantastičan marketinški potez.

Rečima Velikoga Knjaza koji je umeo s parama – u letnjoj sezoni: Braćo, evo mene, eto vas, auto-put Turcima!