Festival evropskog filma, u filmično dekadentnom ambijentu prelepe obale hronično zagađenog jezera, održao je visok renome i prikazao domaćoj publici najrelevantnije filmske novitete sa našeg kontinenta
Prethodnog vikenda okončano 26. po redu izdanje Festivala evropskog filma Palić dovelo je, nimalo iznenađujuće, do gotovo istovetnog /starog zaključka – filmski festivali, i mimo jake impresije da ih je na ovim prostorima previše, imaju svrhu postojanja, posebice ako se odvijaju uz istovremeno dovoljno čvrst i dovoljno fleksibilan polazni okvir, pa još u tako oku ugodnom i smirujućem okruženju kakav je bio i ostao Palić.
Naravno, i dalje ima prostora za infrastrukturna poboljšanja i osnaživanja festivala, i dalje se stiže do tačke kada nekoliko festivala pledira na manje-više istu skupinu viđenijih filmskih naslova iz recentne ponude evropskog arthouse izraza, a tu je i dalje porazna činjenica o ekološkoj katastrofi koja drži Palićko jezero, da se tako izrazimo, u okovima. Ali, oni kojima je do filma, koji (i dalje) uživaju gledajući filmove, kojima znači da pričaju o njima i vagaju njihove pojedinačne i konkretne domete, nesumnjivo su imali šta da nađu i čemu da posvete posebnu pažnju na Paliću tokom druge polovine ovog prilično tropskog jula.
Srećom po sve, a ponajviše po samo gledateljstvo manje ili više zahtevne/upućene/cinične fele, na Paliću je ovog leta bilo dovoljno dobrih, privlačnih i zanimljivih filmova, od kojih neki dobacuju i čak do one snevane kote – kote viđene za filmove koji nagone na razmišljanje, na polemiku (pa bila to i polemika sa samim sobom u kasne noćne ili ranojutarnje sate), te koji pride i progovaraju nešto intrigantno o kontekstu iz kog su iznikli i o društvu koje ih je na planu impresija, ideja, motiva, implicitnih značenja i potonjih potencijala za dodatna, nekad prilično tačna, a nekad i posve ishitrena i netačna čitanja porodila baš sada i baš na tlu raznorodne i očito i dalje filmašima nadahnjujuće Evrope.
Jadnici
Desilo se očekivano i, kanda, jedino pravično – u glavnom takmičarskom programu pobedio je najkvalitetniji i svakako najosobeniji film – međunarodni žiri, u sastavu Lorens Tuli, Marta Bereš, Aleš Pavlin, Silas Coumerkas i Tom Burk, odlučio je da Nagradu „Zlatni toranj“ dodeli francuskom ostvarenju Jadnici (Les Miserables) u režiji Lađa Lija. Sud o superiornosti ovog filma dobijao je na snazi iz večeri u veče, kako je odmicao taj deo programa ovogodišnjeg Palića, a isti film poneo je, ponovo nimalo iznenađujuće, i „Gorki list“, nagradu za najbolji film po oceni publike.
I zaista, Jadnici su širinom opsega i kinestetičkom prefinjenošću naprosto u zasenak bacili konkurenciju. Lađ Li je uspeo da, pod kišobranom i izgovorom veristički ustrojenog filma savremenog senzibiliteta (uz mnogo, ali ovog puta sasvim opravdanog i nesporno efektnog ‘dronovanja’ na nivou slike), zapravo isporuči krajnje sugestivnu i silovito emotivnu socijalnu hroniku, u svojoj biti dosta nalik grčkoj tragediji visokog intenziteta i razmahane naracije, koja u isti mah biva i društveno angažovani film čijoj se iskrenosti nema ama baš ništa smisleno zameriti. Uz to, nijednog trenutka ne skrećući put defetizma, Jadnici nas podsećaju na očigledne i bolne istine o društvu, nepravde i suštinsko, duboko ukorenjeno nerazumevanje ojačano armaturom sačinjenom od bigotizma i predrasuda.
Na polju društveno angažovanog filma, gorke i na trenutke diskretno mučne drame o živom blatu kroz koje mora da pliva i kroz koje ka snevanom srećnom ishodu, hteo – ne hteo, mora da se probija ostrvski proletarijat, zadržao se neumorni Ken Louč. Ako ćemo pošteno, Louč je i u novom filmu (van konkurencije za nagrade ovog festivala), inače sasvim zadovoljavajućem i veoma ubedljivom ostvarenju Žao mi je što smo vas propustili (Sorry We Missed You) još jednom izvarirao ono na čemu je davnih dana gromko poentirao i po čemu je već decenijama unazad prepoznatljiv i zbog čega je i voljen i cenjen. Ovo jeste tipična loučovska postavka, ovo jeste, svekupno, i tipičan loučovski film, posebno ako imamo u vidu filmove iz poznije faze, a ponajviše i ponajpre Ja, Danijel Blejk, ali jeste i dovoljno samosvojno i upečatljivo ostvarenje iskrenog levičarskog profila, uz briljantnu glumu udarne četvorke (Kris Hičem, Debi Hanivud, Ris Stoun, Kejti Proktor) zahvaljujući kojoj gledalac može i da skrene u pravcu razmišljanja o dokufikciji kao mogućem stvarnom stilskom i žanrovskom ruhu ovog filma.
Bol i slava
Boje veterana odlično je branio i Almodovar u vrlo dobrom filmu, Bol i slava (Dolor y Gloria). U ovoj stvaralačkoj epizodi Almodovar stiže u znatno melanholičnijem i naglašeno kontemplativnijem izdanju, filmom gotovo lišenim oslanjanja na pop-kulturne reference, ali, pritom, dobrano porinutim u ono što bismo bez mnogo razmišljanja mogli nazvati almodovarovskom (ili samo Almodovarovom) mitopoetikom. Osim sete, dražesno iskrenog i prilično zabavnog solipsizma, zagledanosti u neprolaznu senku propuštenih prilika i pogrešna skretanja, kao i u nepremostiva emocionalna i duševna čvorišta, ovaj film nudi i hipohondriju kao potentan i značajan motiv, a Antonio Banderas nas nakon sumanuto dugog posta po tom pitanju podseća koliko je odličan glumac i koliko je unikatna glumačka pojava.
Uz srpski Ajvar rediteljke Ane Marije Rossi, koji je pri ovom prvom susretu s ovdašnjom publikom (a u pitanju je bila i svetska premijera pomenutog ostvarenja) pokazao da, premda je reč o istinskom ekcesu u našem savremenom filmu – nedvosmislenoj melodrami, odlično komunicira sa publikom. Pritom, govoreći na zanimljiv i filmski učinkovit način o ozbiljnim temama, u glavnom takmičarskom programu istakla su se i dva filma naglašenijeg feminističkog štiha. Film Ljubav na mrežama (Celle Que Vous Croyez) režirao je Safi Nebu po romanu Kamij Loran, a u pitanju je melodramska priča sa jasnim primesama trilera o univerzitetskoj profesorki koja u šestoj deceniji života, nakon nesrećne romanse, na društvenim mrežama pod lažnim identitetom započinje sve strastveniju igru zavođenja duplo mlađeg muškarca. Ovaj je film prijatno gledati, Žilijet Binoš je odlična i u ovoj veoma zahtevnoj ulozi suštinski nedopadljive osobe, sasvim je na mestu taj melodramski žar, a utisak donekle kvari nagomilavanje preokreta i motiva u završnoj četvrtini. S druge strane, Teona Strugar Mitevska u neporecivo vrednom i zanimljivom filmu Bog postoji, ime mu je Petrunija otvorenije polemiše s mačističkom postavkom sveta u kome živimo. Film pokreće niz intrigantnih tema, Zorica Nuševa je izvrsna u naslovnoj ulozi (zasad i jedinoj), ali teško je pobeći utisku da je ovo film koji dosledno igra na (samo)zadate teme i note balkanskog filma po meri i uzusima selektora najviđenijih evropskih filmskih fešti današnjice, a tu je i diskutabilna teatralnost druge polovine filma. Film je, inače, nastao po scenariju Elme Tataragić, koja je pisala i Šavove u režiji Miroslava Terzića, ostvarenje sa takođe prominentnim i intrigantnim glavnim ženskim likom u trenutku krupnog životnog preokreta i, ako ćemo kratko i pošteno, uz sve kvalitete Petrunije, Šavovi su u toj podeli kvalitetnije i celovitije delo.
Pretposlednje večeri festivala u ovom segmentu je prikazan i film Delo bez autora (Werk Ohne Autor / Never Look Away) reditelja Florijana Henkela fon Donersmarka, koji je, podsećamo, mnoge oduševio filmom Život drugih ljudi, a par godina docnije i silne duboko razočarao holivudskim debaklom, posve neupotrebljivom budalaštinom Turista sa Anđelinom Džoli i Džonijem Depom u glavnim rolama. Fon Donersmark, i to je za svaku pohvalu, ovim „starostavnim“ filmom ciljano beži od čemera vazda turobnog evropskog arthouse filma našeg doba. Krajnje ishodište mu je kvalitetna i vrlo dobra igra na staroholivudske teme, i to ne samo zbog tog retro-šik ugođaja i vremenskog okvira u koji je ova hipermelodrama smeštena, već prvenstveno usled upečatljivog i vešto sprovedenog omaža razmahanosti i sveukupnom autorskom rukopisu u stilu jednog Daglasa Sirka, kao ultimativne veličine u tom domenu. U tom smislu, ovaj znalački skockani i ušminkani film sa junačkom dužinom od 189 minuta štrči unutar ne samo palićke, nego i znatno šire shvaćene i sagledavane festivalske ponude, pritom ni trena ne delujući anahrono, već diskretno sugerišući jedan od mogućih pravaca u kojima bi mogla da krene barem jedna od struja (zapadno)evropskog filma danas.
Mereno po filmovima, ali i po predanosti sa kojom je i tzv. civilna gledalačka publika ovog jula pratila probranu filmsku ponudu na drvenim klupama palićke Letnje pozornice usred najezde uvek spremnih komaraca, Evropski filmski festival Palić je i ovog puta imalo smisla posetiti.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
U Zagrebu je, u okviru izložbe o plesu za vreme i nakon Jugoslavije, predstavljen digitalni arhiv savremenog plesa u ovom delu Evrope. Koordinator ovog četvorogodišnjeg projekta je Stanica Servis za savremeni ples iz Beograda
Vlada Srbije je prekršila Ustav, upozorava Evropa Nostra i traži hitnu zaštitu Dobrovićevog kompleksa Generalštaba. Isti zahtev upućen je i iz Društva konzervatora Srbije
Peticiju sa 10.500 potpisa predalo je Bibliotekarsko društvo Srbije nadležnima, nadajući se brzom rešenju koje će ih osloboditi nezakonite odluke po kojoj biblioteke treba da plaćaju nadoknadu za izdate knjige organizaciji OORP
Pavle Jerinić je na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu pročitao apel UDUS-a da se oslobode uhapšeni u Novom Sadu, što je upravnik ovog pozorišta, Svetislav Goncić osudio, zaboravljajući da je to tradicija koju je započeo još Voja Brajović u vreme Miloševića
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!