Kroz pustoline

Ima Basara dobar izraz za Vladu Srbije, naročito u ambijentalnom smislu: „pustolina u Nemanjinoj“. Teško da može tačnije od toga. Taj prostor me se, kad malo razmislim, poslednji put uistinu ticao onog dana kad je ritualno ustrelilo Zorana Đinđića. Tada je nekako prestao da postoji u mojoj intimnoj geografiji. A ni u društvenoj, rekao bih, ne stoji mnogo bolje.

Za ono gore, na dedinjskom brdu, za onaj objekat oblikom podsećajući na svemirski brod neprijateljske, osvajačke i izrazito zlokobne civilizacije, a u kojem stanuje nešto što se samonazvalo Pink – i što ne podseća na proizvod bilo koje i bilo kakve civilizacije – dovoljno dobrog izraza i dalje nema, pa ga u iznudici možemo, ne ogrešivši se baš nimalo o njegovu suštinu, takođe nazvati pustolinom.

Kakva je veza između Pustoline Donje, one u Nemanjinoj, i Pustoline Gornje, one na Dedinju? O tome odavno znamo sve što nam treba. Pa ipak, kako čujem, izvesna političko-turistička agencija sa sedištem u Čačku – umesto uobičajene protestne šetnje centrom Beograda – povešće danas poslepodne sve zainteresovane u obilazak ture od jedne do druge pustoline, uzbrdnom trasom (na cilju će, priča se, biti dočekani hlebom, solju i govnima, uz nešto sira i vojne muzike). Bojim se da neću biti među alpinistima, ne samo zato što se ide uzbrdo, što me kao ravničara smara, nego zato što nemam pojma šta bih radio tamo, u ime čega i za čije babe zdravlje.

Ne bih sada o pustolini u Nemanjinoj: ljudi, tamo nema nikoga, ne samo zato što je subota, nego tamo inače nema nikoga otkad se odatle iselio jedini stanar, premestivši se u zgradu Predsedništva.

Moj je problem ona druga pustolina: imam li ja išta s Pinkom? Jesmo li mi u bilo kakvoj relaciji? Očekujem li ja išta od njega, tražim li išta, ima li nečega što zahtevam, čemu se nadam, na čemu insistiram? Jesam li ljut ili besan na to-nešto zvano Pink? Očekujem li da se popravi, pa da mu pošaljem friend request?

Nisam u stanju da na bilo koje od ovih i sličnih pitanja odgovorim potvrdno. Razume se da dobro znam šta je Pink i kakva je njegova uloga u konfiguraciji ovog kakistokratskog poretka, ali ne mogu da se pravim da ne znam da je ovde problem u poretku, a ne u Pinku. Ili, može i ovako: problem je uvek u Pinku, jer je njegov fabrički seting takav da od njega ne možete očekivati ništa normalno i dobro, ali čak i takav, Pink je u relativno pitomom modu kada su političke okolnosti pitome, a podivlja kada podivlja i ono prema čemu se rukovodi. Zato je divljao devedesetih, i zato sada ponovo divlja. A između? Tada ne divlja, nego je samo standardno odbojan, drečav, besmislen i suvišan na svetu. Ali, baš zato nemam ništa s njim, ni u jednoj od njegovih inkarnacija. Ne idem TAMO, ne gledam TO, i tačka. Ja tako, ko hoće drugačije, široko mu polje.

Krivo mi je samo što su mi turistički radnici iz Čačka i njihovi beogradski pomoćnici, zarad nekih svojih interesa, starih računa i obračuna, nerealizovnih želja i fascinacija i ostaloga što s njima ne delim, oduzeli ovu subotu. A navikao sam se na te naše subote, pa mi ova evo unapred nedostaje. A sve to baš sada, kad je baš najstroži centar Beograda, kao neposredna žrtva ozverenosti i razularenosti kleptokratsko-kakistokratske ordije koja nam svima sedi na kičmama, jedino pravo mesto za protest?!

Ljudi, grebale vas pustoline, prevaziđite infantilnu fasciniranost džidža-bidžama i vratite nam naše subote!