Dopadne ti se nečija pesma, klikneš da je podigneš na svoj profil kako bi i drugi mogli da je čuju, ali ti u tom trenutku iskoči prozor koji te obaveštava da nemaš pravo da taj fajl deliš na internetu jer je zaštićen autorskim pravima.
Tako bi moglo da izgleda dejstvo Direktive EU o autorskim pravima na internetu koja je nedavno donela i u nekim krugovima izazvala pravu buru. Razlog je taj što društveni mediji tvrde da se tako na internet uvodi cenzura i totalna kontrola, dok regulatori Evropske unije uzvraćaju da se ništa suštinski nije promenilo osim mesta na kome se kontrola kršenja autorskih prava vrši.
Do sada je svako na društvene medije i druge internet lokacije mogao da kači šta god je hteo. Ukoliko bi se ogrešio o nečija autorska prava, recimo ako bi besplatno podelio nečiju fotografiju ili tek objavljenu knjigu kojoj se predviđa veliki tiraž, vlasnik prava obaveštavao bi sajt ili internet provajdera da su mu prava prekršena i tražio bi da se taj sadržaj skine. Ako je zahtev osnovan, provajder bi to odmah uradio, a prekršilac i oštećeni bi se potom ganjali po sudu ukoliko šteta to opravdava.
Direktiva sada odgovornost prebacuje na vlasnika sajta. Dužan je da proveri da li je nešto što korisnici postavljaju zaštićeno autorskim pravima, a ako jeste, mora da onemogući da se to na internetu uopšte pojavi. To znači da mora da filtrira sadržaje, u čemu su mnogi prepoznali cenzuru.
Promoteri novih propisa odbacuju ideju o cenzuri i tvrde da niko neće biti sprečen da objavi bilo šta pod uslovom da time ne oštećuje nečije autorsko pravo. Ne vide šta je tu cenzura ukoliko sam autor ne dozvoljava da se njegovo delo objavi na takav način. Po njihovom mišljenju, novi propisi nas čak čuvaju od toga da nehotice napravimo prekršaj i postavimo nešto što zbog čega bi autor mogao da nas tuži.
Druga najveća promena je kod agregatora vesti. Do sada su ti sajtovi, zapravo kompjuterski algoritmi bez zaposlenih, skupljali vesti po celom internetu i praktično otimali čitaoce i njihove klikove, samim tim i oglase, onima koji su taj sadržaj proizvodili, ulažući sredstva. Sada agregator autora mora da obešteti ili sme da objavi samo link do njegovog izveštaja uz samo nekoliko reči koje ukazuju na to o čemu se radi. Ako preuzme i objavi više od toga, agregator ne može da za sebe uzme sav novac od oglasa već mora pravično da ga podeli sa novinarima i medijskim kućama.
Iz ovih propisa izuzeti su gifovi i memovi, odnosno animacije od nekoliko sekundi koje pravite sa namerom da zabavite publiku koristeći u tu svrhu nečije autorsko delo.
Ovaj propis članice EU moraće da ugrade u svoje zakonodavstvo tokom naredne dve godine. To znači da Srbiju on ne obavezuje do ulaska u EU, sem ako dobrovoljno odluči da sinhronizuje svoje zakone ranije, kao što se to dešava u drugim slučajevima.
Greše oni koji govore da su autorska prava na internetu tek sada zaštićena, kaže za „Vreme“ Zlatan Begović, pomoćnik direktora Direkcije RTS zadužen za autorska prava na javnom servisu. On ukazuje da novi propis rešava neke nejasnoće nastale pre svega zbog američkih propisa po kojima vlasnici velikih mreža nemaju obaveze prema sadržaju koji korisnici, bilo da su fizička ili pravna lica, sami postavljaju, odnosno dužni su da reaguju tek ako im neko skrene pažnju da je sadržaj sporan.
„Evropska unija se odlučila za drugačiji pristup“, kaže Begović napominjući da će autorska prava morati da se regulišu pre postavljanja na internet, oznaka za Content ID moraće softverski da se unese u sadržaj kako bi on mogao dalje da se prati na mreži.
„Nije realno očekivati da će se značajno umanjiti količina kontenta kojima će raspolagati korisnici velikih platformi kao što su Jutjub i drugi. Oni će morati da plate za mogućnost iskorišćavanja tog sadržaja na svojoj platformi, što je u korist i vlasnicima kontenta, koji će biti u prilici da pregovaraju preko svojih zastupnika-pablišera i kolektivnih organizacija i ustupe platformama određeni repertoar. Moguće je da će manje platforme imati problema oko regulisanja prava i ograničiti sadržaj. Nije sasvim jasno kako će se ovo reflektovati na platforme čiji su vlasnici fizička lica, blog spotovi i slično“, kaže Begović.
Profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu i ekspert za autorska prava dr Slobodan Marković slaže se kako je zabluda da autorska prava na internetu do sada nisu bila uređena.
„Problem autorskopravne zaštite na internetu, dakle, nije u postojanju takozvane pravne praznine, nego u efikasnosti te zaštite, kao i u njenoj parcijalnoj koliziji sa legitimnim interesima i pravima javnosti i pojedinaca kao korisnika interneta“, kaže za „Vreme“ profesor Marković.
On problem vidi u harmonizaciji propisa unutar EU jer je Unija još od osamdesetih donela desetak direktiva i jednu uredbu o autorskim i srodnim pravima, ali nije izgradila jedinstven sistem, poput SAD, već je članicama ostavljeno da to pitanje same „doteraju“ u skladu sa sopstvenim potrebama.
„Otuda propisi EU u materiji autorskog prava predstavljaju jedan ‘krpež’ na razne teme. Na primer, dužina trajanja zaštite, zaštita računarskih programa, zaštita baza podataka, kolektivno ostvarivanje autorskog prava, prava interpretatora i tako dalje. Najveći deo autorskog i srodnih prava prepušten je autonomnom normiranju od strane država članica na njihovoj teritoriji“, kaže profesor Marković.
On misli da bi najefikasnije rešenje bilo da se uspostavi nadnacionalno autorsko pravo koje bi važilo na celoj teritoriji EU, ali mu se čini da za tako nešto ne postoji politička volja u državama članicama.
„Po zakonu, autorsko delo je svaka intelektualna tvorevina koja ima određen duhovni sadržaj, određenu formu, i koja je originalna. Ti uslovi su predmet ozbiljne teorijske priče u koju ne možemo ulaziti. U osnovi, svaka pisana, muzička, likovna, koreografska i slična tvorevina koju je načinio pojedinac ili grupa pojedinaca sopstvenim intelektualnim naporom jeste autorsko delo“, kaže profesor Marković, koji je od 2003. do 2006. bio direktor Zavoda za intelektualnu svojinu SCG i Republike Srbije.
Menjanje Direktive o digitalnim pravima EU nije išlo glatko. Velike kuće masovno su lobirale protiv usvajanja, javno i na druge načine (tvrdi se da je bilo raznoraznih pritisaka, ubeđivanja, telefonskih poziva i sličnog). Njihovi argument bili su da će ovaj propis obeshrabriti korisnike da objavljuju i dele tuđe radove. To će, tvrde, dovesti do urušavanja slobode na internetu, praktično do cenzure i autocenzure.
U najgorem scenariju, korisnici iz EU bili bi uskraćeni za pristup sajtovima poput Jutjuba, što je svakako preterano, pogotovo ako vlasnici takvih sajtova ističu da oni i sada vrlo pravično plaćaju autorima za njihova prava.
Promoteri novih propisa odbacuju sve te tvrdnje i poručuju da se za same korisnike i autore ne menja ništa bitno ili se samo menja nabolje. Ko je nešto želeo da stavi na internet radiće to kao i do sada, samo će autori prethodno morati svoj rad da zaštite, što je posebna tema. Sajtovi će morati da nađu način da tu zaštitu softverski isprate i sa autorom podele zaradu ako je ima.
To bi moglo da znači uvođenje novih filtera u odnosu na ove koji sada veoma efikasno štite velike izdavačke kuće i autore, ali tek pošto je neko njihovo vlasništvo bespravno objavio. Internet platforme u novim filterima vide opasnost za slobodu izražavanja, pristalice propisa kažu da će dodatna filtracija samo da odvaja sadržaje na one koji su zaštićeni i one koji nisu, sprečavajući prekršaj pre nego što se desi.
Paradoksalno, to bi moglo da ide na ruku velikim kompanijama jer one manje i najmanje neće imati tehničke mogućnosti da razvrstavaju sadržaje, što bi moglo da ih učini nekonkurentnim.
„Ima mišljenja da će softverske filtere kreirati velike kompanije kao što je Gugl i koristiti ih za svoje platforme i prodavati drugima, tako da će benefit od uspostavljanja novog sistema opet imati oni“, primećuje Zlatan Begović. On misli da bi novi propisi mogli dodatno da podstaknu pirateriju jer bi stroža kontrola autorskih prava mogla da „potera“ mnoge sadržaje ka torentima i drugim mestima i serverima na internetu gde propisi ne dobacuju, iz tehničkih ili geografskih razloga.
Profesor Marković upozorava da postoje izuzeci kada autorsko pravo ne deluje, to su ograničenja autorskog prava koja su ustanovljena u svrhe obrazovanja, javnog informisanja, citiranja i to je posebno složena tema za razgovor.
Direktiva EU uzela je to u obzir i oslobodila je obaveze striktnog poštovanja autorskog prava za sadržaje koji se postavljaju na otvorene enciklopedije poput Vikipedije i neke druge neprofitabilne akademske i portale namenjene obrazovanju. Pojednostavljeno, tamo gde nema novca, nema šta ni da se deli, ali opšta korist zbog toga ne sme da trpi. Takođe, pritisak na startapove biće blaži, stroža regulativa primenjivaće se samo na velike i komercijalne.
Kao što je promenio mnogo toga u našim životima, tako je internet uticao i na zaštitu autorskih i srodnih prava i ta oblast će verovatno morati da se redefiniše kako bi se uskladila sa novom realnošću.
„Moje, ali ne samo moje mišljenje je da će autorsko pravo na internetu postepeno početi da gubi karakter isključivog prava zabrane ili dozvole korišćenja dela i da će se transformisati u pravo na ubiranje naknade za korišćenje dela. Ta naknada će se plaćati kroz pretplatu za internet konekciju i biće distribuisana nosiocima autorskog prava na osnovu podataka o korišćenju pojedinih dela, uz pomoć blokčejn ili neke slične tehnologije. Time će se postići sloboda komunikacije na internetu, uz plaćanje određene naknade“, predviđa profesor Marković.
Ko god se uzbudio zbog „novih“ pravila u EU prerano se uzbudio. Ništa se neće dogoditi odmah, već će period usklađivanja trajati dve godine. Na internetu je to čitava večnost i ne treba sumnjati da će velike kuće, koje su najviše na udaru, dati sve od sebe da direktivu obesmisle.
Sa svoje strane autori, naročito oni koji nisu zaštićeni od strane izdavačkih kuća, moraće više brige da posvete svojim autorskim pravima, da se udružuju ako im je skupo da o tome brinu pojedinačno ili da taj posao prepuste nekom softveru koji će da prati korišćenje njihovog dela na internetu.
Ako bi se takav softver pojavio i koristio u celom svetu, internet bi zaista postao drugačije mesto. Biće, biće, poručuju autori direktive EU, za dve godine najviše.
