Kultura sećanja
JFK: Atentat koji i dalje raspaljuje maštu
Američki predsednik Džon F. Kenedi ubijen je 22. novembra 1963. godine. Sećanje na njega i dalje traje. Ko je bio i kako je ubijen
"Dobro sam poznavao Brehta četiri godine, dok sam još bio student, bio sam član ansambla u Istočnom Berlinu i glumio sam u njegovom komadu Život Galilea Galileja", kaže za "Vreme" Hans-Johen Šajdler. "Obišli smo celu Evropu. Bio je veliki učitelj, strog. Imam snimak u telefonu, kako mi se obraća, hoćete da čujete?" Slušam Bertolda Brehta koji daje savete o glumi, nisam zamišljala da tako zvuči. "Moja uloga je bila uloga Galilejevog sina. Kada smo pravili one letke, a i mnogo puta kasnije u životu, setio sam se jedne rečenice odatle – ko ne zna istinu, on je samo glup, ali ko je zna i laže, taj je zločinac"
Godina je 1968, mesec avgust. Sovjetski tenkovi su na ulicama glavnog grada Čehoslovačke. Praško proleće je krvavo pogaženo. Valter Ulbriht, vodeći čovek u DDR, mesecima pre toga, svaki dan na televiziji grmi protiv Praškog proleća. (Verovatno da se seća juna 1953, kada su hiljade i hiljade demonstranata izašle na ulice Istočne Nemačke, nakon čega je on odlučio da država treba da bude još jača, a sovjetizacija još snažnija. U spomen tom događaju, Bertold Breht napisao je pesmu koju završava rečima: zar ne bi bilo lakše, u tom slučaju za Vladu, da raspusti ljude, i izabere druge?) Mesecima stižu lažne vesti u Istočnu Nemačku o događajima u Pragu. Nekoliko mladića i devojaka odlučuje da pokaže svoje neslaganje i protestuje zbog kršenja međunarodnog prava, da naprave razliku tako što će odštampati letke u kojima će se pobuniti protiv sovjetske intervencije. Kako je istočnonemačka tajna policija Štazi nadgledala sve štamparije, kupuju dečije igračke da bi utiskivali slova na papir. Rade to ceo dan, prave 800 letaka na kojima piše: „Građani – Drugovi! Strani tenkovi u Čehoslovačkoj služe samo klasnom neprijatelju! Mislite na ugled socijalizma u svetu! Zahtevajte konačno istinite informacije. Niko nije toliko glup da ne može da misli svojom glavom.“ Dele letke po poštanskim sandučićima, ostavljaju ih po kolima, na vratima… vrlo brzo ih Štazi hapsi. Kazna za takvo ponašanje bila je obično pet godina zatvora.
„Za njih smo bili banda, kriminalci, državni neprijatelji. Hapšeni su i oni koji su imali Dubčekovu sliku ili su napisali Dubček na nekom zidu. Diktatura je osetljiva na svaku kritiku, na nagoveštaj kritike“, kaže Hans-Johen Šajdler, jedan od pripadnika „bande“ koja je delila ove letke. Pitam ga da li je zaista verovao da može nešto time da promeni.
„Samo nismo mogli da ćutimo. U DDR, da bi maturirao, išao na fakultet, morao si da držiš jezik za zubima. Nisi mogao da opstaneš drugačije. I zato sam se osećao krivim i ranije. A ovo je bila tačka bez povratka.“ Zatim nastavlja uz osmeh: „Ako uvek ćutiš i ako si uvek tih, pobeđen si.“
RAD PROTIV ZABORAVA: Hansa-Johana Šajdlera sam upoznala na konferenciji „Ispričati Evropu“, u organizaciji Fondacije „Konrad Adenauer“, Foruma za religiju, medije i kulturu sećanja i Fakulteta Union „Nikola Tesla“, gde je bio jedan od govornika na panelu o kulturi sećanja. On danas radi u memorijalnom centru Berlin–Hoenšounhauzen, na istom mestu gde je služio zatvorsku kaznu.
Svedoci vremena prenose istoriju na drugačiji način od knjiga i arhiva. U mladima iz celog sveta koji dođu da posete memorijalni centar, Šajdlerov govor mnogo dublje odjekne nego nešto stranica što će pročitati u knjizi na času. Njegova životna priča i uvidi su dragoceni, bilo da je reč o ujedinjenju Istočne i Zapadne Nemačke, današnjem rastu populizma, ostalgiji (ostalgie, nostalgija za životom u bivšoj DDR), ali i o opomeni, odnosno (pod)sećanju na neka prošla vremena.
Za početak, razgovaramo o 1968, godini koja mu je promenila život.
„Provodio sam dosta vremena u Čehoslovačkoj, opresija je bila mekša nego kod nas… Kada sam završio studije u Berlinu, tražio sam mogućnost da se vratim u Prag i dobio sam stipendiju za doktorske studije fizike. Već sam tamo imao devojku, prijatelje, iznajmio sam sobu i vratio se u Berlin da završim još neke sitnice. Mesecima ranije, bio sam svakog drugog vikenda u Pragu, razgovarali smo o demonstracijama i slavili Praško proleće. Bio je to divan osećaj. I dok sam se pakovao u Berlinu, saznajem na vestima da vojska Varšavskog pakta ulazi u Prag. Mislili smo da će i naša vojska, vojska DDR, uništiti Praško proleće, što je meni bio najteži deo. Toliko puta sam razgovarao sa roditeljima mojih prijatelja u Čehoslovačkoj i oni su mi govorili da sam fašista, odgovarao sam da sam premlad da učestvujem u Drugom svetskom ratu. Ali vaši roditelji?, pitali su. Moji roditelji su komunisti, trebalo je da budu ubijeni. Otac je učestvovao u pokretu otpora, preživeo je samo zato što jedan drug nije kazao njegovo ime. Razmišljao sam kako će to sada Česi videti… nemački vojnici u uniformama koje podsećaju na fašističku vojsku odnose im nadu u slobodu i demokratiju.“
Kada je već uveliko srušen Berlinski zid, Šajdler je bio gost u jednoj emisiji zajedno sa glavnokomandujućim čehoslovačke vojske. „I tada mi taj čovek govori: srećom, vaša vojska nikada nije učestvovala u invaziji Varšavskog pakta. Tek 1991. godine to saznajem. Bila je to jedina mudra odluka Brežnjeva, da kaže „ne“ Ulbrihtu da se DDR pridruži invaziji.“
Međutim, tog avgusta 1968. – a ove godine se navršilo pola veka od tada – posle nešto više od sedam meseci, Praško proleće i dah slobode koje je unelo bili su slomljeni, mnogo je bilo razočaranih, nastupio je talas iseljavanja, Aleksandar Dubček je uhapšen i odveden u Moskvu, a dvadesetčetvorogodišnji Hans-Johen Šajdler završava, umesto na doktorskim studijama, kao zatvorenik Štazija.
BEZ NEBA, BEZ SNA: „Prva dva i po meseca sam bio u potpunoj izolaciji, bez ikakvog kontakta sa svetom. Moji roditelji su mislili da sam doživeo nesreću na motociklu, tražili su me po bolnicama. Dva dana kasnije u policiji im je rečeno da ne brinu, da im je sin zdrav i živ, samo je zatvoren. Nisu znali da sam u zatvoru, udaljenom od njih četiri kilometra. Oko zatvora je bio zaštićeni prostor, mi smo znali da je to zabranjena zona, ali svi građani koji su živeli u okolini mislili su da je reč o vojnom kampu. Viđali su samo čuvare i vojne uniforme i niko nije trebalo da zna šta se dešava unutra. Ljudi koji su živeli tamo, na višim spratovima te zgrade, bili su sve štazijevci.“
I danas, kaže Šajdler, oko memorijalnog centra živi mnogo bivših štazijevaca. „Pre četiri nedelje, jedna posetiteljka mi je rekla da je pitala nekog starijeg čoveka kako da dođe do memorijalnog centra i on joj je brže-bolje odbrusio da ne ide tamo, da samo lažu, da je bolje da ide u bioskop. Dešava se, ne tako retko, da ih upute u pogrešnom smeru. U delu gde je bila zabranjena zona, sada je, između ostalog, i prodavnica. Jednom sam sreo bivšeg komandanta zatvora, obojica smo kupovali, i pozdravio sam ga glasno: ‘Zdravo, druže pukovniče’…“
„I?“
„Ništa, nije mu se baš svidelo.“
Kako niko ne bi saznao gde se zatvor Štazija nalazi, nastavlja dalje Šajdler, zatvorenici su dovođeni i odvođeni zatvorenih očiju, sa povezom i uvek kolima koja su pre toga išla cik-cak, raznim putevima, da ne bi nijedan od zatvorenika shvatio gde je. Prvi kontakt sa svetom Šajdler je imao posle dva i po meseca, kada se sreo sa advokatom koga su poslali njegovi roditelji. Naravno, i tada je odvezen sporednim putevima, sa povezom, u drugi zatvor, gde je razgovarao sa advokatom, da bi odmah potom bio vraćen.
„Pre nekoliko godina došao je posetilac i kazao mi: ‘Sad konačno znam gde sam proveo godinu dana života.’ Tek kada je prepoznao zatvor, shvatio je.“
Najgore u svemu bila je izolacija, i to Šajdler ponavlja dva, tri puta: „Ništa ne možete da radite, nema olovke, nema papira, nema slika porodica i prijatelja, nema sata, samo hodate gore-dole… Nije nam bilo dozvoljeno da ležimo ili sedimo na krevetu u toku dana; noću smo smeli da ležimo isključivo u položaju koji nam je naređen, na leđima, ruku uz telo, bez ćebeta. Ako bismo se u toku noći okrenuli, čuvar bi se prodrao na nas da spavamo kako nam je naređeno. Trebalo mi je četiri nedelje pre nego što sam mogao da zaspim, a da čuvar ne viče. Na šta sam mislio tih 16, 17 sati samoće i budnosti? Sećao sam se pesama i formula sa studija.“
Nakon tri meseca, Šajdler je odglumio pokušaj samoubistva. Napravio je konopac od čaršava, ali tako da čuvar primeti. I uspelo mu je. Sledećeg jutra su mu kazali da je lud što uništava tuđu imovinu, misleći na posteljinu, ali su ga premestili, tako da je naredni period proveo sa cimerom. A cimer je bio zatvoren zato što je pokušao da, preko Dunava, stigne do Jugoslavije. Uhvatila ga je granična patrola u Mađarskoj.
„Mi smo samo gledali ljubomorno ka Jugoslaviji, ka slobodi, većim mogućnostima da se putuje…“, dodaje Šajdler. On sam je, međutim, mogao da pobegne u neku drugu zemlju, ali nije želeo. „Patio sam za onima koji su bežali, ali sam verovao da se socijalizam može reformisati i da moramo da radimo na tome. Nisam ni pomišljao o odlasku.“
ŠTAZI NE ZABORAVLJA: Kako su mu roditelji bili cenjeni i imali dosta veza, Šajdler je prošao bolje nego mnogi drugi koji su se našli u sličnoj situaciji. Osuđen je na kaznu od samo dve i po godine, izašao je posle 16 meseci, bilo mu je dozvoljeno da nakon zatvora ostane u Berlinu – pravilo je bilo da su oni koji su pušteni iz zatvora u DDR nakon toga bili poslati na periferiju, da rade u poljoprivredi, rudarstvu, dok se on zaposlio u fabrici.
Zanimljivo je da su ga, kada je izašao iz zatvora, mnogi podržali. „Niko me nije krivio što sam to uradio. Komšije i prijatelji bi se rukovali sa mnom, dobijao sam pisma od nepoznatih ljudi… Jedne noći sam našao knjigu u poštanskom sandučetu o događajima u Praškom proleću i kasnije. Bila je iz Zapadne Nemačke i do danas ne znam ko mi ju je poslao. I otac me je razumeo, kazao mi je, sećam se: ‘Učio sam te da imaš svoje mišljenje i da se za njega zalažeš, ali te nisam naučio koliko opasno to može da bude.’“
Briljantan student, koji je krenuo u školu sa pet godina, kojem je prosek na studijama pokvarila samo rasprava sa profesorom marksizma, narednih godina radio je u fabrici. Nakon nekog perioda, njegove kolege su pisale rukovodstvu kako je prilagođen socijalizmu i kako ulaže maksimum za izgradnju DDR. Kako je zakon omogućavao da ukoliko se osoba promeni, njegov kriminalni dosije može biti izbrisan, Šajdler je iskoristio tu mogućnost. Ipak, iako su mnogi intervjui za posao na fakultetima prolazili uspešno, u poslednjem trenutku bi nešto iskrslo.
„Štazijevci nikada ne zaboravljaju. Kod njih se nisu brisali dosijei i nisu mogli da dopuste da ljudi kao što sam ja obrazuju mlade.“ Ipak, nakon fabrike, dobio je posao u bolnici kao tehničar, a kada je položio dodatne ispite, radio je kao medicinski fizičar. Kada je zid srušen, u Zapadnoj Nemačkoj su tek počeli sa obrazovanjem u tom polju, i bio je to dobar početak za njega. Međutim, to nije bio slučaj za većinu drugih.
UJEDINJENJE ILI PREUZIMANJE: „Mogu da razumem ljude koji su nostalgični za tim vremenom. Ako ste živeli za vreme socijalizma u DDR, uslovi života su bili veoma dobri, imali ste krov nad glavom, dovoljno za hranu. Niste imali standard kao naši na zapadu, ali to je bio dobar život. Imali ste siguran posao, stan, a često niste baš previše radili. Kažu, nezaposlenost na zapadu je bila na ulicama, a na istoku u fabrikama“, kaže Šajdler. „Ujedinjenje Istočne i Zapadne Nemačke je više bilo preuzimanje nego ujedinjenje.
Mnogi iz Istočne Nemačke nisu mogli da dobiju novi posao ili da zadrže stari. Recimo, u bolnici gde sam radio, medicinske sestre iz Istočne Nemačke su morale ponovo da idu u školu, od početka, zajedno sa frizerkama i sekretaricama, jer im nije priznato sve ono što su učile i radile. A bile su mnogo kvalifikovanije nego medicinske sestre u Zapadnoj Nemačkoj.“ Opisuje dalje kako se nije cenilo više ništa što dolazi iz Istočne Nemačke, biografije ljudi su postale nepoželjne, ti ljudi nisu slušani, njihovi uspesi i padovi kao da su bili poništeni, Zapadna Nemačka je nametnula svoje načine i svoja merila.
To je izazvalo duboko nezadovoljstvo, koje se oseća i dan-danas. A nezadovoljstvo je najplodnije tlo za populizam i traženje/pravljenje neprijatelja.
GALILEO GALILEI I NAŠE VREME: Razgovaramo o paralelama u današnjem svetu, o tome šta bi moglo da se nauči od onog juče. Šajdler kaže kako nije čudno videti koliko Evropa ima teškoća da se ujedini, kada dve Nemačke, ni posle skoro trideset godina, nisu baš do kraja ujedinjene. I dalje se vidi i oseća razlika. „Nadam se da će liberalne snage pobediti desničare i populiste. I dajem sve od sebe da utičem na to svojim poslom, da govorim mladim posetiocima koliko su srećni što žive u demokratiji i pravnoj državi. I da, vidim u današnjem vremenu, i u Evropi i u SAD, neke sličnosti sa vremenima uspona fašizma u Nemačkoj tridesetih, ali je velika razlika to što su ekonomski uslovi bolji. To je moja nada. Ali mislim takođe da ljudi mogu da uče od istorije. Verujem u snagu razuma i razumevanja.“
Dok privodimo razgovor kraju, pitam ga da li žali zbog nečega što je učinio, da li žali što mu je jedan letak kojim je hteo da podrži reformu socijalizma preusmerio život. Odmahuje odlučno glavom. A onda, nastavljajući nekako u tom pravcu pokušaja da se stvari učine boljim, bez slepog gledanja sopstvenog interesa, setim se one Brehtove pesme Rođenima posle nas gde se u jednom stihu pominju mračna ova vremena, sintagma koju je kasnije iskoristila Hana Arent u svojoj knjizi Ljudi u mračnim vremenima.
„Dobro sam poznavao Brehta“, kaže odjednom moj sagovornik, „četiri godine, dok sam još bio student, bio sam član ansambla u Istočnom Berlinu i glumio sam u njegovom komadu Život Galilea Galileja. Obišli smo celu Evropu. Bio je veliki učitelj, strog. Imam snimak u telefonu, kako mi se obraća, hoćete da čujete?“ Slušam Bertolda Brehta koji daje savete o glumi, nisam zamišljala da tako zvuči. „Moja uloga je bila uloga Galilejevog sina. Kada smo pravili one letke, a i mnogo puta kasnije u životu, setio sam jedne rečenice odatle – ko ne zna istinu, on je samo glup, ali ko je zna i laže, taj je zločinac.“
Američki predsednik Džon F. Kenedi ubijen je 22. novembra 1963. godine. Sećanje na njega i dalje traje. Ko je bio i kako je ubijen
Ljudi koji uspešno smršaju mogu da se suoče sa jo-jo efektom, odnosno da se ponovo ugoje. Sada taj efekat ima i naučno objašnjenje
Dokumentarna fotografija ima neprocenjivu i nezamenjivu vrednost jer beleži istinu; ona je svedočanstvo koje prikazuje stvarnost. Trenutno, dostupna je na festivalu Vizualizator
Ukupna tržišna vrednost kapitala pet najvećih korporacija na svetu iznosi 12.280 milijardi dolara, koliko i 44 procenta američkog bruto domaćeg proizvoda. Samo Majkrosoftova vrednost jednaka je godišnjem bruto domaćem proizvodu Francuske, sedme najveće ekonomije sveta
Pobeda nad Danskom bi Srbiju odvela u krug najboljih evropskih timova u Ligi nacija i na lakši put do Mundijala. Remi i poraz smeštaju Srbiju na treće mesto u četvrtoj grupi, pa bi mlorala u doigravanje za ostanak u A diviziju Lige nacija, kao i teži posao u kvalifikacijama za Svetsko prevenstvo 2026.
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve