Loader

IN MEMORIAM

Nebojša Spaić (1961-2017)

18.mart,17:50

Bio glavnu urednik Beograda 202, NIN-a, urednik emisije "Doba razuma", izvršni direktor u beogradskom Medija centru

Novinar i pisac Nebojša Spaić preminuo je 18. marta u Beogradu, u 55. godini, posle teške bolesti, saopštio je NUNS.

Nebojša Spaić je bio glavni urednik radija Beograd 202, direktor Medija centra u Beogradu, glavni urednik i izvršni direktor nedeljnika NIN (2010. do 2013.), autor i urednik emisije Doba razuma, osnivač, direktor i vlasnik Agencije „Kovačić i Spaić“, i autor više knjiga.

Posle početaka u listu Student, novinarstvom je profesionalno počeo da se bavi na Radio Beogradu 1986. godine. Pisao je tekstove za Indeksovo radio pozorište i Radio na OK kanalu.

U drugoj polovini devedesetih i od 2003. do 2005, radio je i kao šef pres-centra i izvršni direktor u beogradskom Medija centru.Bio je suosnivač i novinar opozicionog dvonedeljnika Opozicija (1990).

Od 2001. do 2003. bio je glavni i odgovorni urednik Radio Beograda 202.

Bio je i zamenik glavnog i odgovornog urednika magazina Evropa, u izdanju Evropskog pokreta u Srbiji a tokom 2005. godine suosnivač nedeljnika Reporter.

Bio je i povremeni saradnik i prijatelj Vremena. Najradije je pisao za rubriku Vreme uživanja.

Autor je knjiga «Radio za slušanje : (slučaj Beograd 202)» (2005); Zlatni pečat Bezlejema (2002); Istinita i poučna istorija blagoutrobija i tek ponekog još uživanja : sa zbirkom fantastičnih recepata (2010) uredio je zbornik «Državnost i regionalizam : rasprava o projektu Borisa Vukobrata» (1995), Regionalno povezivanje i jugoslovenska saradnja : rasprava o projektu Borisa Vukobrata, Ohrid, (1993) Regioni i građani (1995) «Doba razuma 1: vreme kao sudbina, putopis po zgarištima, promišljanje besmisla“ (izbor iz radio emisije „Doba razuma“ Fondacije za mir i rešavanje kriza…

UMESTO OMAŽA: CNN na Pigalu

Lepota Pariza je, između ostalog, u njegovoj nepredvidivosti. Tako se na Pigalu u pet ujutro, kad bi se očekivali samo makroi, kurve, secikese, voajeri, pijanci i narkomani, može doživeti bliski susret sa novom rasom, medijakritetima.

Sve je počelo krajnje benigno – posle svega (a čega, biće to mala tajna onih koji su svakako bili negde prethodno, kada su se u pet ujutro zatekli tamo gde su se zatekli), normalno da nije bilo više cigareta. Dva para za susednim stolom pila su i pušila sve u šesnaest. Cigareta je bila povod da pređu za naš sto. Severni Irci, protestanti, dve sestre sa muževima, po treći put u Parizu, na dan mirovnog sporazuma za Severnu Irsku. Jedan od nas trojice ličio im je na Gerija Adamsa kad je stavio naočare. Krajnje ozbiljno slikali su se sa njim, ne bi li pokazali prijateljima u svom malom selu da su u Parizu sedeli sa Adamsom lično. Sama činjenica da su imali fotoaparat bila je sumnjiva, ideja da se slikaju sa „Adamsovim dvojnikom“ potvrdila je ono najgore – to su pravi turisti.

Nastavak razgovora, međutim, pretvorio se u noćnu moru, ostavljajući nas trojicu u strahu od najezde nove vrste, kojoj je turizam samo maska za postepeno osvajanje sveta. Pitali su za tunel u kome je poginula Ledi Di i za hotel Ric, iz kog je krenula na „poslednje putovanje“. Ko je tri puta bio u Parizu i ne zna gde je Ric bolje da nije ni išao – preskočio je, znači, najraskošniji trg na svetu, trg Vandam, preskočio ulicu Fobur Sent Onore, epicentar svetskog luksuza. Sigurno se i više od jednom penjao na Ajfelovu kulu. Horor se, međutim, nastavljao. „Ljudi su shvatili koliko su je voleli tek kada je umrla“, zaustila je jedna sestra, a druga je ravno sa dve i po sekunde zakašnjenja istu frazu ponavljala za njom. Muževi su klimali glavama i, onako pijani, samo mrmljali poentu „… tek kada je umrla“. „Bila je prava narodna princeza“, eho druge sestre i mrmljanje muževa „peoples princess“. Usledilo je još nekoliko gotovih fraza sa CNN-a, o iskrenoj ljubavi, princezinoj nesreći, velikom srcu i sličnim stvarima, a na njihovim čelima je počeo da se primećuje žig „made in CNN“ utisnut užarenom elektronikom.

Nije bilo druge – prešli smo u kontraofanzivu.

Već smo im bili rekli da smo novinari, što nas je u njihovim očima predstavljalo kao imaoce apsolutne istine. Pitali su nas za detalje o pogibiji Ledi Di, detalje koje su sami mnogo bolje znali nego mi ali bi svaki put iznova razrogačili oči kada bismo rekli da je, na primer, mercedes bio potpuno uništen. Do njihove svesti nije dopro vic. „Znaš li da je Ledi Di bila na radiju kad je poginula? Da, i na šoferšajbni, volanu, instrument tabli…“, jer da jeste, ili bi se pred našim očima dezintegrisali, ili bi nas pobili nekim tajnim oružjem. Hteli su da saznaju gde je taj „nesrećni tunel“.

„Taj tunel, u stvari, ne postoji“, bili su zapanjeni odgovorom. „On, naravno, postoji, ali je postao virtuelan“. Tu reč nisu razumeli, ali su slušali otvorenih usta. Potući ćemo ih njihovim oružjem – najzad, mi smo novinari. „Da li ste znali da je na dan njene smrti u Parizu bilo 20 samoubistava?“ „Toliko? U inostranstvu su je više voleli nego kod kuće“, i opet eho i poenta „…više nego kod kuće“. „I ne samo to. Od tada, jedno samoubistvo nedeljno u Parizu je uzrokovano depresijom zbog njene smrti.“ „Svake nedelje po jedno?“ „Naravno da ne, nego u proseku. Zavisi to malo i od vremena i meseca.“ „Ipak, to je strašno.“ „Strašno, nego šta, ovde su je voleli više nego kod kuće“, bio je to taktički potez pred konačni udarac. „I zato, ne zna se gde je taj tunel.“ „Kako?“ Moć istine najbolje se iskazuje ciframa, koje mogu biti približno tačne. „U Parizu ima osam miliona ljudi i 600.000 turista dnevno. Bar trećina turista želi da poseti mesto gde je poginula – to je 200.000 ljudi. Zamislite tu gužvu. Da bi grad funkcionisao, Francuzi su se dogovorili da zainteresovane upućuju u najbliži tunel. Taj dogovor nije nigde objavljen da se za njega, naravno, ne bi znalo. Tako ljudi ostavljaju cveće po svim pariskim tunelima, a kod svakog je čuvar, koji to cveće odnosi, da zametne trag.“ „Čitala sam da nema ploče na mestu pogibije“. „Naravno da nema. Da su je stavili, cela stvar ne bi mogla biti tako organizovana. S druge strane zbog britanske vlade nisu mogli staviti ploče u sve tunele, da zavaraju turiste. Britanska vlada za sve ovo, naravno, zna – kad znamo i mi – ali pošto nema zvanične odluke, ne može ni zvanično da reaguje.“

Medijima se veruje. Medijakriteti su bili pomalo tužni, što nikada neće znati da li će tunel u koji će sutra otići biti onaj pravi, ali i očigledno zadovoljni što su i oni posvećeni u tajnu istine o mestu smrti princeze. Kao da im se pomalo činilo da, kada nije sigurno gde je poginula, nije sasvim sigurno ni da je umrla. „Ona će uvek živeti u srcima ljudi“, zaključila je, uz obavezan eho druge i poentu pijanih muževa, jedna sestra.

Pariz je, ipak, predivan. Sledeće večeri, u restoranu „Pile u loncu“, uz puževe na burgundski način, bordo koji smo naručili kelner je pred nama pretočio u prelep bokal. „To zaista lepo izgleda.“ „Ne čini se to zbog toga, nego zato što crno vino, u zavisnosti od godišta, treba da stoji najmanje pola sata otvoreno da izvetri. Ovo bi moralo da stoji bar sat i po. Ovako, dok sipam, brže vetri.“ Žedan i željan, u vino sam samo gledao, na vodu nisam smeo ni da pomislim, dok kelner, posle petnaestak minuta nije rekao: „Sad možete da ga probate“. Verovao sam mu. Bio je to najbolji bordo koji sam pio.

( CNN na Pigalu, Nebojša Spaić, Vreme uživanja, VREME 394. 9. MAJ 1998.)

Poslednje izdanje

Intervju: Jovo Bakić

Više neće biti povlačenja Pretplati se
Vidi sve

Arhiva

Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.

Vidi sve