Vladimir Beara (1928-2014)

Legenda nekadašnjeg doba u kome je fudbal bio više od igre, golman splitskog Hajduka, Crvene zvezde i reprezentacije Jugoslavije Vladimir Beara preminuo je u Splitu u 86. godini, u noći između nedelje i ponedeljka, 10/11 avgusta posle serije moždanih udara koje je pretrpeo u poslednjih godinu i po dana Beara je rođen 26. avgusta 1928. godine u selu Zelovo u Dalmaciji, a prvi klub u karijeri bio mu je splitski Hajduk.

U memorijalnom tekstu povodom Beoarine smrti na sajtu splitskog Hajduka se o tom početku kaže: «U Hajduk je došao 1946. godine, kad mu je nakon gledanja treninga prve momčadi Hajduka prišao Jozo Matošić i rekao: ‘Mali, ajde stani na branku.’ Stao je, mnogi su mu pucali, a on se „bacao na sve strane“. Trener Lemešić ga je odmah pozvao da sutradan dođe na trening juniorske momčadi.

Za seniorsku momčad Hajduka počeo je braniti 1947. godine, a već 1950. godine doživljava prvu veliku radost. Hajduk osvaja prvu poslijeratnu titulu prvaka Jugoslavije…“

Glumac Drago Čuma, preneo je jednom prilikom anegdotode iz života Vladimira Beare, koje mu je ovaj pričao tokom priprema za monodramu „Beara hvata visoku loptu“. Vladimir Beoara, Srbin rođen u selu Zelovo iznad Sinja, koji je u Split došao u električarsku školu, igrajući picigina, dalmatinsku igru, baca za seloptom na plaži Bačvice tako elegantno da su ga pozvali u balet. Nije mu se baš dopalo da bude baletski igrač. Ali videli ga i fudbalski stručnjaci tako da je dobio poziv od Hajduka i za sedam dana postao je prvi golman.

Na pitanje DRage Čume kako je naučio tako elegantne skokove Vladimir je navodno pričao: «Kao mali sam čuvao koze i, kao i one, skakao sa jednog kamena na drugi. Odatle moji i baletski i golmanski skokovi.“

U dresu Hajduka igrao je od 1946. do 1955. godine i osvojio tri titule šampiona Jugoslavije, a 1955. godine odlučio je da pređe u beogradsku Crvenu zvezdu.

Navodno su ga šef policije Milić Bugarčić i Slobodan Penezić Krcun prvih sedam dana krili na Avali. MUP Splita pisao je MUP-u u Beogradu da im isporuče Vladimira Bearu, jer je on, navodno postavio bombu kojom je hteo da ubije predsednika Indonezije Sukarna i Tita… Izaslanici Hajduka dolazili su, navodno i kod Tita, ovaj ih uputio na Kardelja koji je navodno rekao: „Pa bogamu, valjda je sasvim svejedno gde će Beara igrati tenis, u Splitu ili u Beogradu.“

U Zvezdi je Beara osvojio četiri šampionska trofeja i dva pehara u kupu.

Za reprezentaciju Jugoslavije branio je na 59 utakmica periodu od 1950. do 1959. godine.

On je u dresu Jugoslavije osvojio srebrnu medalju na Olimpijskim igrama u Helsinkiju 1952. godine, a u finalu protiv Mađarske odbranio je penal legendarnom Ferencu Puškašu.

Između meča protiv Austrije 8. oktobra 1950. na kome je debitovao i Mađarske devet godina kasnije kada je mesto među stativama prepustio MIlutinu Šoškiću Beara je za reprezentaciju Jugoslavije igrao na tri Svetska prvenstva, 1950, 1954. i 1958. godine. Ostale su upamćene i njegove odbrane za selekciju sveta na meču sa Engleskom (4:4) koja je 1953. godine odigrana na Vembliju. Nadimak „Veliki Vladimir“ dali su mu engleski novinari posle odlične partije u prijateljskom meču Engleska – Jugoslavija (2:2) na Vembliju 1950. godine. Odbrane protiv Engleske promovisale su Bearu u jednog od najboljih čuvara mreže na svetu. Zbog toga je 1953. godine dobio izuzetnu čast da brani za selekciju Evrope, protiv Engleske (4:4). Na toj utakmici igrala su još trojica velikih jugoslovenskih fudbalera – Zlatko Čajkovski, Bernard Vukas i Branko Zebec.

Beara je bio poslednji igrač čuvene jugoslovenske generacije iz 1952. godine koja je igrala dve nezaboravne utakmice protiv bivšeg SSSR na olimpijskim igrama u Finskoj. U finalu olimpijskog turnira u Helsinkuju 1952. godine protiv Mađarske Beara je slavnom Ferencu Puškašu odbranio udarac sa 11 metara.

Tome je prethodila dramataična meča protiv SSSR-a. Bilo je to vreme sukoba Tito – Staljin. Na centru Rusa bio je čuveni igrač Bobrov, zimi hokejaš, leti fudbaler. Bio je, kaže Beara, viši od Horvata, našeg najvišeg igrača, za glavu.

Kako koji korner, Bobrov skoči i 5:1, 5:2, 5:3, 5:4… i 5:5. „Kume moj lipi“, pričao je Beara Dragu Čumi, „možeš mislit kakvu smo noć proveli. Reći će da smo izdajnici, da smo pustili.“ Srećom, sutra se igrala povratna utakmica, Rajko Mitić bio u velikoj formi i mi pobedimo sa 3:1. Rusi odu kući, a mi u finale s Mađarima, koji su tada imali možda najbolji tim sveta svih vremena: Grošić, Buzarski, Lantoš, Božik, Lorant, Zaharijaš, Šandor, Kočiš, Hidekuti, Puškaš, Cibor.

Godinama su generacije navijača kao očenaš znale napamet slavni sastav te jugoslovenske reprezentacije, koji je u istom sastavu odigrala samo šest utakmica: Beara, Stanković, Crnković, Čajkovski, Horvat, Boškov, Ognjanov, Mitić, Vukas, Bobek, Zebec…

Ruski čuvar mreže Lav Jašin, osvajač Zlatne lopte iz 1963. godine, za Bearu rekao da je najbolji golman na svetu.Sličnu ocenu o Velikom Vladimiru izrekao je i isto tako slavni Rikardo Zamora, golman reprezentacije Španije: „Vi ste, Beara, najbolji golman na svetu!“

Beara je od 1960. do 1963. branio gol nemačkoj Alemanije iz Ahena i Viktorije iz Kelna, gde je 1967. godine završio i trenersku školu.

Godine 1967. godine vraća se u domovinu i godinu dana trenira Rijeku, a zatim ponovno odlazi u Nemačku gdje postaje trener Fortune iz Kelna. U sezoni 1970/7., s Hajdukom, kao pomoćnik šefu stručnog štaba Slavku Luštici, osvaja titulu, potom trenira Osijek, pa Troglav iz Livna, pa kao trener državne reprezentacije Kameruna osvaja kup Afrike, a potom godinu dana trener je Dinare iz Knina, potom se vraća u Crvenu zvezdu, ovog puta kao trener golmana. Kao trener priskače i u pomoć NK Split, da bi trenersku karijeru završio kao trener Bregalnice iz Štipa.

Kao trener vodio je nemački Frajburger, Fortunu Keln, holandsku Fortunu Sitard, i First Vijenu.