Palanački rukopis

„Iskustvo nam je palanačko“; ovako glasi jedina rečenica iz „Filosofije palanke“ koju su svi pročitali, ili bar čuli za nju. Kamo sreće da su makar o njoj bolje razmislili. Možda je Konstantinović baš ovom rečenicom započeo tekst svoje najpoznatije i najoklevetanije knjige upravo računajući na to da mnogi dalje od prve rečenice neće ni odmaći, pa neka bar ona bude sublimativna i upečatljiva.

A to iskustvo palanke u kojem proživljavamo svoje živote možemo, hm, proizvoditi, a možemo ga i trpeti. Kako izgleda ona trpna strana palanačkog egzistencijalnog iskustva, pre neki dan je, možda jasnije nego ikada ranije, osetio Dinko Gruhonjić. Na ulazu zgrade u kojoj živi, „nepoznat neko“ iz srca tame palanačkog umno-egzistencijalnog iskustva ostavio je ove ljupke tragove svog postojanja: „Pizdo ustaška, ovo nije tvoj grad ni zemlja“ i „Smrade konjušarski“.

Kako se zna da su te poruke upućene baš Gruhonjiću, kad u toj zgradi žive i drugi ljudi? Lepo: u palanci se uvek sve zna, a naročito se zna kome je šta upućeno i poslato. Nema u palanci pogrešnih adresa. U palanci je, naime, suštinski nemoguće biti anoniman, naročito ako bilo kako i bilo po čemu štrčite. A Gruhonjić štrči li štrči: ne toliko po svom izboru koliko po svojoj naravi. A narav je čovekova sudbina. Teško je to objasniti ljudima bez svojstava, osim onih koja su usvojili u nedostatku vlastitih.

Sve ovo se dešava u Novom Sadu, ali nije Novi Sad ta palanka o kojoj se ovde govori, jer palanka nije mesto – eh, lako bi bilo da je palanka mesto! – nego je palanka jedno duhovno stanje. Otuda Novi Sad, s jedne strane, nema ništa s tim. Biće da sam subjektivan, ali Novi Sad je, uostalom, još ponajmanje palanka od svih mesta u kojima žive ljudi koji čitaju Konstantinovića bez prevoda. Ali s druge strane, pošto je ipak mesto radnje, on se ne može olako oprati od ovoga što se dešava – ne samo Gruhonjiću, ne samo ovo, ne samo sada: Novi Sad, kao i bilo koje drugo mesto u kojem ljudi žive, prestaje biti palanka u onom malignom smislu reči samo i jedino tako što dokazuje da je dom i Gruhonjiću i svakom drugom gruhonjiću koji to želi, a da nije dom nikome ko bi arbitrirao kome je dom, a kome nije. Zapravo, ne: i takvome je dom, ali takvoga se stidi.

Jer, šta je mračno srce Palanke u onim zidnim škrabotinama? Ne toliko uvrede „nacionalne“ i „političke“, ma koliko strašne i bolesne bile, koliko ta poruka upućena slobodnom sugrađaninu u slobodnom gradu: „ovo nije tvoj grad ni zemlja“.

Nije nepoznato onima koje to zanima da se Gruhonjić rodio u nekom drugom gradu, u nekoj drugoj zemlji, mada je to tada bila ista ova zemlja, a sada više nije, ako to sa zemljama može uopšte tako da funkcioniše – da čas jesu, čas nisu naše. Ja, recimo, u to ne verujem: svaka zemlja koja je ikada bila moja, ostaće moja dok me ima. Kako god, Gruhonjić preko trideset godina živi i radi u Novom Sadu, Vojvodini, Srbiji. Da li je to dovoljno? Ako nije, koliko je dovoljno? Pedeset? Sto? Petsto? Ili uopšte nije stvar u broju godina, u nečijoj „rođenosti“ ili „nerođenosti“ na nekom mestu, u nečijem imenu, naglasku, poreklu i ostalim drangulijama za koje se palanački um hvata kao dunavska somina na bućkalo, nego je stvar u tome da će palanački um hteti da iz onoga što za sebe prisvaja sa samouverenošću tupoumnog ignoranta (u ovom slučaju, iz celog jednog grada) izluči one koji govore i čine ono što je njemu nedrago i nepoćudno.

Ako nekome, dakle, treba nacrtati, evo, nacrtajmo: Dinko Gruhonjić je onoliko Novosađanin koliko se to uopšte može biti, i za to mu ne treba ničija potvrda niti odobrenje – stekao ih je svojim životom. A opet, neka vrsta Novosađanina verovatno je i vlasnik te ruke koja se posrala na njegovom pragu. Pravo pitanje je, dakle: šta je Novi Sad, ako legitimno sadržava obojicu? Na njega ne postoji jednoznačan i neopoziv odgovor; Novi Sad je ono čime ga svakog dana iznova pravimo, dopuštajući ili pak ne dozvoljavajući da njegov autoportret crtaju najgori među nama.