Kultura sećanja
Pobednici i poraženiBojim se da je problem naše stvarnosti, kako je vidim pod duboku starost, što ne znam ko su pobednici poslednjih nekoliko decenija, ali znam ko su poraženi
Bojim se da je problem naše stvarnosti, kako je vidim pod duboku starost, što ne znam ko su pobednici poslednjih nekoliko decenija, ali znam ko su poraženi
Uveren sam da će kroz pet ili deset decenija negde na svetu stajati spomenici velikanima koji su početkom XXI veka bežali od smrti i bede iz Sirije, Iraka, Avganistana ili Pakistana. Oni će biti usamljenici među milionima čija imena neće biti zapamćena. Neki od njih su možda upravo prošli kroz našu zemlju ili čekaju da ih krijumčari prebace u Mađarsku ili Hrvatsku, preko kojih će stići nekuda, gde će se proslaviti
Postoje mnogobrojne definicije mitova. Jedna od njih je: "... Pojmovi pogodni za uticaj na mase, obično do kraja nedefinisani, mitizirani pojmovi, politički mitovi kao za vreme fašizma i nacizma, mit o naciji..." Mit može da bude izgovor za ratove, da huška u smrt. Ali može da se čita i kao lepa priča, kao avantura, kao traganje za sopstvenom biografijom u životopisu bogova i heroja davnih vremena
Pravosnažna presuda knjigovođi iz Aušvica Oskaru Greningu više od sedamdeset godina po završetku rata ponovo je otvorila pitanja o osveti, oprostu, pravu i pravičnosti i saučesništvu u zločinu, pitanja o kojima se na jugoslovenskom prostoru tako nerado govori kada je reč o zločinima počinjenim u ime sopstvenog naroda
Vanbračno dete koje je postalo advokat i liberalni demokrata. Borac za slobodu koga su SAD gurnule u naručje Moskve. Revolucionar koji je postao diktator. Komandant kubanske revolucije koji je postao heroj za komuniste i socijaliste širom sveta. Lider Maksimo koji je nadživeo svoje doba, epohu koju su obeležili hladni rat, Kenedi, Hruščov, Brežnjev i Tito. Sa njim će nestati Kuba kakvu poznajemo, sva je prilika da će se pretvoriti u Majami Bič
"Hafize, samo s tobom želim da se takmičim! Neka nama, blizancima, zajednički budu strast i muke. Voleti i pevati kao ti neka bude smisao mog života!", napisao je Johan Volfgang Gete kada se prvi put upoznao sa poezijom persijskog barda
Odnos Viktora Orbana prema Mađarskoj revoluciji 1956. godine mnogo govori o današnjoj mađarskoj vlasti
Pre tačno sedamdeset i pet godina, u osam sati ujutro, iz Honvedkasarne prva grupa Jevreja odvedena je na pristanište i ukrcana na šlep. Druga grupa ukrcana je u podne na drugi šlep. Obe kolone pratili su esesovci sa vučjacima. Zrenjaninci su ih posmatrali. Da li je neko iz te "publike" mahao, da li se oprostio od dotadašnjih komšija, mušterija, prijatelja? Neki su možda plakali, nemoćno saosećali. Da li su neki mrmljali ili vikali da tako treba? Da treba da se očisti grad? Pretpostavljam da je većina bila ravnodušna, kao što smo mi danas često ravnodušni prema tuđim nesrećama
Radikalni, maskirani francuski vinogradari terorističkim akcijama uništavaju jeftina vina iz uvoza. Zvuči pomalo smešno, ali je problem ozbiljan
Iluzija je iskrivljeno i netačno zapažanje nečega što stvarno postoji, za razliku od halucinacije koja se javlja bez uporišta u stvarnosti. To što se moja Jugoslavija ispostavila kao iluzija, ne znači da za sve njene narode i narodnosti ne bi bilo daleko bolje da je opstala
Jedan je već dobrano izbledeli bauk komunizma, a drugi narastajućeg neofašizma. Plodnije je tlo za ovaj drugi, naročito u zemljama kao što je Srbija, u kojima nas ubeđuju da sunce kruži oko zemlje
Pobeda desničarskog kandidata Norberta Hofera dala bi podstrek svim evropskim desničarskim partijama i mogla bi da se ispostavi kao početak kraja Evropske unije i demokratije kakvu danas poznajemo
Žrtve iz Starog sajmišta ili Topovskih šupa, ili, ako mrtvi ne mogu da svedoče, njihova deca, ne treba da imaju posebno pravo da utiču na odluke o tome kakve će memorijalne centre podizati današnji sredovečni Beograđani za XXI vek za svoju decu i unuke. Što se mene tiče, ne treba da budu groblja, već mesta života, pametnog učenja o dobru i zlu, svakako ne mesta na kojima bismo mi, malobrojni, još uvek živi svedoci Vremena zla, jedni drugima plakali na ramenu. Taj stav sam zastupao i na konferenciji o radu memorijalnih centara u Nemačkoj
Bio je osamnaest godina ministar spoljnih poslova Nemačke. Učestvovao je u rušenju dva kancelara. Ciljeve je prilagođavao trenutnim mogućnostima. Čestu sprdnju na račun sopstvenog izgleda umeo je da obrne u svoju korist. Imao je aktivnu ulogu u raspadu Jugoslavije. Bio je osvetoljubiv, ali istovremeno duhovit, neposredan i veseo čovek, a voleo je i da popije
Krompir je za trpezom u mom detinjstvu bio obavezan. Svejedno da li je bio pečen, kuvan, restovan ili pire, moralo je da ga bude dovoljno da ostane i za večeru. Krompir je bio deo reda i poretka
Mislim da Vojislava Šešelja i troje njegovih partijskih sledbenika, Vjericu Radetu, Petra Jojića i Jovu Ostojića, ne treba izručiti Haškom tribunalu jer ga ne priznajem kao instituciju prava
U Nedićevoj Srbiji oca su mi ubili odvodeći ga iz Topovskih šupa, majku u dušegupki vozeći je kroz Beograd, za moju sudbinu Milan Nedić nije bio odgovoran, jer sam se našao u Novom Sadu gde je vladao mađarski regent Mikloš Horti. Da li se mene lično tiče diskusija o eventualnoj rehabilitaciji Milana Nedića? Pa, tiče me se. Ovde, međutim, nije reč o tome
Kad ubuduće neko preda mnom bude pomenuo Egejsko more i grčka ostrva, neću više moći da mislim na jutarnje plavetnilo morskog beskraja sa srebrnastim prugama valova, večernje crveno sunce koje umače svoj trbuh u tamniju, modru vodu na zapadu, bela jedra na horizontu, palme, recinu, masline, sir, a da istovremeno ne pomislim na leševe nepoznate dece na belom pesku plaže poređane kao odbačene, velike, mokre lutke. Taj prizor ne mogu i neću nikada da zaboravim. Podseća me na jevrejsku decu u Aušvicu. Znam da to ne može, možda i ne sme da se upoređuje, ali uprkos tome ja želim da uporedim neuporedivo. Ta sirijska, avganistanska, iračka deca su sa poverenjem uhvatila roditelje za ruku i otišla u smrt, baš kao što su jevrejska deca otišla u gasnu komoru. Jedni u vodu, drugi u vatru, svi u preranu smrt
Sećam se sedamdeset i pet proslava novih godina. Ovde ću pomenuti neke, koje mi se čine značajnije od drugih: kada sam izlivao olovo sa ocem i bacao ga u vodu, što se kod nas danas zove salivanje strave, kada sam gledao kako vaške beže od samrtnika, dramatizovao "Jamu" Ivana Gorana Kovačića, posmatrao Peku Dapčevića i Milovana Đilasa, igrao valcer sa svojom ženom na ulicama Beča
U javnosti mnogih zemalja postavlja se pitanje kakve će posledice imati to što 1. januara 2016. ističu autorska prava za Majn kampf Adolfa Hitlera. Do sada je Nemačka pravnom smicalicom manje ili više uspešno sprečavala značajnije širenje tog političkog pamfleta. Ja mislim da su zabrane štampanja Majn kampfa besmislene, ne samo što sam principijelno protiv zabrana bilo kakvih knjiga, već što su Hitlerove nebuloze naprosto prevaziđene i dosadne
Decenijama pošto se povukao iz politike Helmut Šmit je u nebrojenim tekstovima i nastupima tumačio svet u kome živimo. Nekadašnji Hitlerov oficir, ministar odbrane i finansija i kancelar Nemačke postao je neka vrsta pop ikone za mlade Nemce. Uvek sa cigaretom u ruci, u oblaku dima negovao je imidž pragmatičnog i energičnog čoveka koji ne preza od teških odluka
O partiji koja je izašla iz mene. O komunistima koji su postali nacionalisti. O tome kako sam 9. marta mrzeo i tenkove i demonstrante. O iskonskim strahovima, gađenju, odlasku u Beč, ćupriji u Mostaru i tome da je dom, uprkos svemu, samo jedan, da će ova zemlja postati onakva kakva bi trebalo da bude, kada jednog dana bude podigla spomenik nepoznatom dezerteru iz jugoslovenskih ratova devedesetih godina prošlog veka
Žrtve iz Starog sajmišta ili Topovskih šupa, ili, ako mrtvi ne mogu da svedoče, njihova deca, ne treba da imaju posebno pravo da utiču na odluke o tome kakve će memorijalne centre podizati današnji sredovečni Beograđani za XXI vek za svoju decu i unuke. Što se mene tiče, ne treba da budu groblja, već mesta života, pametnog učenja o dobru i zlu, svakako ne mesta na kojima bismo mi, malobrojni, još uvek živi svedoci Vremena zla, jedni drugima plakali na ramenu. Taj stav sam zastupao i na konferenciji o radu memorijalnih centara u Nemačkoj
Opstanak jednog pisma nikakve veze nema sa opstankom nacionalnog i kulturnog identiteta jednog naroda. Ja lično pišem ćirilicom, ali to nije niti poruka, niti preporuka, niti uslov za prijateljstvo, a kamoli pretnja. Skandaloznim bih, međutim, smatrao, da neki štampani mediji ili izdavači budu materijalno ili na bilo koji drugi način privilegovani, samo zato što koriste ćirilicu
