Jelić je bio lučonoša uvek na braniku pitkog, komunikativnog, urednog i poletnog repertoarskog filma. Uz sve to, počev od prvog rediteljskog rada dugog metra (čuvenog i besprekornog Bubašintera), Jelić je pokazivao zavidan stepen samosvesti i ubedljivo artikulisanog kontraelitizma
Među više od stotinu premijernih filmova lako je uočiti izvesne zajedničke sadržatelje koji u sasvim skladne rime dovode čak i geografski i pomalo i kulturološki udaljena ostvarenja nedvojbeno različitih autorskih profila. Kao što je to ove festovske zime slučaj sa jednim mladim srpskim filmom i jednim špansko-francuskim filmom
Autori dosta brzo uspevaju da isprofilišu likove, jasno predoče njihove pozicije unutar priče i ciljano rudimentarnog zapleta, kao i međusobne odnose i spone nezadovoljstava i iritacije, što dovodi do utiska da je zamka jalove kamernosti uspešno zaobiđena
DeLilova prefinjena i čak pomalo samozatajna satira u Baumbahovom filmu preinačila se u sprdnju koja nosi i podosta samodovoljnosti i samodopadljivosti, pri čemu onda i dosta onoga prenetog iz knjige deluje prenaglašeno ili opterećeno odveć intruzivnom simbolikom
Snajder je nekima od svojih prethodnika zamerio da su njihove knjige na scenarističke i pripovedačke teme “tako akademski suvoparne! Tako sterilne! One filmove tretiraju sa preeeeviše straha i poštovanja – a to su samo filmovi!”
Da li je Spilberg prevashodno zabavljač (entertainer) ili autor? Odgovor na tu usiljeno-iznuđenu, te i ne baš ozbiljnu dilemu daje jasne naznake i krajnje ocene o onome što je neosporno iskusni i vešti Spilberg pokazao u slučaju Fabelmanovih
Porozna i saharinska popularna kultura suštinski nema potencijal da zbilja govori, tumači, analizira i polemiše sa društvenim konstruktima kao što je odabir intimnih partnera, ali u isti mah jeste i osvedočeno kadra da otvoreno i istrajno flertuje sa takvim mogućnostima
Ako već iko mora, ako već iko treba da se bavi ovakvim sojem filmova, neka to bude upravo Džejms Kameron, uz sav taj žal što njegov rediteljski potpis ne stoji na nečem esencijalnijem, osobenijem, preče potrebnijem filmofilima i budućoj istoriji filma
Ona je transrodna seksualna radnica, iskrena vernica, humanitarka, esteta, ljubiteljka antikviteta, prilježna prijateljica... a, mimo svega upravo nanizanog, i osoba očito bogatog unutrašnjeg života
Stric Andrije Mardešića i Davida Kapca i Sigurno mjesto Juraja Lerotića
Ovo je vrlo dobar mladi film jasne arthaus provenijencije, prenaglašen ali nekako u pravoj meri, baš kao i upečatljiv pokazatelj veština i ambicija Gluščevića i Zorića, čime se snaži junačko-podvižnički ešalon kreativnih snaga nedavno pristiglih u savremeni srpski film
