Prestankom zabrane zapošljavanja u javnom sektoru, više od 33000 prosvetnih radnika koji su do sada radili na određeno, treba da dobiju posao za stalno. Kako ide zapošljavanje? I šta je sa onima koje sistem ponovo ne vidi
Gradnja Spomen-hrama Svetog Save nije prvi put u središtu pažnje. Naprotiv, ova monumentalna građevina, čija je gradnja počela pre 85, a ideja o nastanku začeta pre skoro 130 godina, svedok je i akter raznih istorijskih zbivanja, odraz i pokazatelj promenljivih odnosa Crkve i države, simbol verskog i nacionalnog, te njihovog preplitanja. Patrijarh Irinej je šesti velikodostojnik na čelu SPC-a od kada su temelji postavljeni. Čini se zaista da od kada je Hrama, nije bilo tako dobrih odnosa crkvenog i državnog vrha kao što su danas. Imajući u vidu, međutim, kakva je danas država i kakve su vrednosti onih koji je vode, teško da je to dobra vest
Da li se zaista u već drugde etabliranoj ali nestranačkoj ličnosti, koja bi stala na crtu Vučiću krije razrešenje naše situacije? Kakav bi taj čovek trebalo da bude? A šta o društvu govori ova težnja za spasiocem, bilo da se on vidi u episkopu Grigoriju (na fotografiji) ili Novaku Đokoviću? Da li je težnja za "neverovatnim likom ili silom koja se iznenada pojavljuje i rešava bezizlaznu situaciju" samo dobronamerno maštanje, odraz izvesne društvene nezrelosti ili, ipak, otvaranje vrata i početni korak posle kojeg će uslediti prave promene
"Imate proevropske Vučićeve medije, imate antievropske Vučićeve medije, imate lojalne Vučićeve prozapadne nevladine organizacije, imate Vučićeve proruske nevladine organizacije. Postoji ceo spektar koji on pokriva, što otežava svaki pokušaj suštinske promene u društvu. Jasno je da politički projekat koji trenutno dominira nema perspektivu, kao i da će ekonomska, politička i socijalna situacija ići nagore, na šta vlast nema odgovor, ali to ne znači da ovaj sistem neće trajati"
"Vi možete ljudima da modelujete mozak, menjate im mišljenje i stavove, da imaju slepe mrlje, ali kad počne stomak da radi, tu ne možete da tako lako manipulišete i da ih ubedite da nisu gladni, da nisu dužni, da nisu nezaposleni... Onda se polako ljudi osvešćuju i širi se drugačije mišljenje. Veliki broj ljudi samo osluškuje kako se menja mišljenje i onda kreće za tim. Većina vrši pritisak na manjinu, često pojedinci pod pritiskom te većine popuštaju. Ali isto tako manjina, ako ima dovoljno snage i upornosti, i ako je duža tendencija njenog delovanja – prerasta u većinu. Imali smo to prilike već da vidimo, ne toliko davno, i mislim da ćemo imati prilike opet, i to uskoro"
Ljudi blokiraju kapiju, čuje se "ne damo vladiku" i drugi povici, već ide prenos događaja uživo. Atmosfera deluje vrlo zapaljivo. "Pregovaram sa policijom, molim narod da ostane miran. Ispred ima svešteničke dece, dece koja pomažu u hramu, policajci stavljaju gas-maske. Dok mi pregovaramo, vladike i ostali sveštenici odlaze u policiju, peške ili svojim autima, je ne znam šta se događa. Dobijam poziv da je vladika već u policiji. Molim narod da se raziđe. Mene privode, ulazim u maricu", opisuje za "Vreme" događaje koji su se zbili 12. maja u Nikšiću sveštenik Slobodan Jokić
Crkve su u Srbiji bile otvorene, a u nekim crkvama i manastirima, osim onih koji su služili liturgiju, drugih prisutnih nije bilo. Ispred nekih je, opet, bilo manje ili više ljudi. Tu su stajali i policajci, a njihov zadatak se sastojao u tome da građane koji prisustvuju liturgiji upozoravaju da drže propisano rastojanje. Velika većina vernika je ostala u svojim kućama. Sudeći po saopštenjima MUP-a koja se svakodnevno objavljuju na njihovoj stranici, u nedelju 19. aprila ama baš niko nije prekršio zabranu okupljanja
O virusu se govori neretko u ratnim metaforama. Šta to poručuje o onima koji te metafore koriste i njihovim delima? Koje su teritorije koje bi u tom ratu vlast mogla ne samo da odbrani već da osvoji? Može li se govoriti o virusu korona drugačije i konstruktivnije? Na koji način
Da li silnike, s vremena na vreme, treba podsećati da čovečanstvo, uprkos svemu, postoji i da je, kao u sadašnjem trenutku, saradnja imperativ? Ili je Hajner Miler dobro naslutio kada je zapisao: "Sledeći vek sastojaće se od opreza i povlačenja u male celine, u mikrostrukture, i u povlačenju iz velikih projekata, iz makrostruktura". Bojim se da tome pogoduje, govorim o posledici, kada sve ovo prođe, uvođenje vanrednih mera ili vanrednih situacija u svetu i kod nas, zbog zlokobnog utiska sigurnosti – verujem da društvo koje ih je uvelo treba pažljivo da analizira sve podatke i da ih u trenutku koji to dozvoljava ukine, da se ne bi jedna, iskreno verujem, racionalna i neophodna odluka pretvorila u neželjeni produženi efekat pandemije
Za početak, Crkva treba da bude zajednica koja je spremna da u ime novozavetnih načela mira i dobre volje izađe iz atmosfere zatrovane mržnjom u kojoj živi. SPC jeste istorijski povezana sa sudbinom srpskog naroda, ali ona ne treba da bude servis za opravdavanje promašaja koje je taj narod u svojim lutanjima počinio drugima i sebi. Upravo suprotno, tražeći pravdu za svaku žrtvu i pozivajući na pokajanje, Crkva treba da bude spona toga naroda sa drugim narodima
"Odliv kadrova je trenutno možda i najveći problem sa kojim se Vojska Srbije suočava (…) Nijedan komandant ne želi da pusti dobrog zaposlenog jer zna da će biti teško zameniti ga. A da biste prešli na više formacijsko mesto, potrebna Vam je saglasnost nadređenog. Tako dolazimo do paradoksalne situacije da najbolji kadrovi ne mogu da napreduju jer su potrebni jedinici, a lošiji mogu jer svi žele da ih se otarase. A onda tu dolazimo i do drugog načina, a to je traženje veze u vrhu Generalštaba i ozloglašeni ‘jedan telefonski poziv koji menja sve’. Oni koji ova ‘pravila igre’ ne prihvataju, razočaraju se i odlaze. Znači, nagrađuju se oni koji su spremni da žrtvuju profesionalni i lični integritet, a teraju ljudi od integriteta"
Luksuz je danas imati stav i ponos, a porez na luksuz sam platio, pre svega, u zdravlju. Ali ne smatram se žrtvom. Od gnjide može da postane samo vaš, bez obzira kakve su okolnosti u kojima se razvija, a nekom sokolu možete potkresati krila, ali će ostati soko. Čovek u težim okolnostima pokaže karakter i pokaže koja mu je "tačka topljenja". Celokupni život, geni koje nosiš, porodica, sve to razvije sistem vrednosti u čoveku. Znam koliko me je koštalo moje ponašanje i ne smatram da sam izgubio rat. Izgubio sam bitku jer sam je vodio sa čovekom koji ima sve pozicije moći i koji je porobio sve instrumente vlasti. Takva bitka nije mogla da se dobije, niti se tu radilo o budalastoj proceni da može. Ali je morala da se vodi. Znam da me je koštala, međutim, znam i koliko bi me koštalo da je nisam vodio
"Mi mu nijesmo mogli niti htjeli zabraniti dolazak. Bila je to bratska molba da se njegova posjeta odloži za neko bolje vrijeme. Za vrijeme u kome neće biti moguće zloupotrebiti posjetu predsjednika Srbije i okrenuti je protiv SPC u Crnoj Gori i unutarnjeg zajedništva u Crnoj Gori. I danas mislimo da je naša molba bila na mjestu. Bili su to dani početka naših protesta. Naše autentične, duhovne i građanske pobune protiv pomenutog zakona. Dolazak predsjednika druge države među nezadovoljne ljude mogao se vrlo lako zloupotrebiti kao njegov politički uticaj i interes, i kao njegovo pokroviteljstvo – što ne bi bila istina, i što bi naudilo duhu tih sabranja"
"Kada u jednom društvu imate političku formaciju koja na dnevnom nivou produkuje više kriza nego što Mercedes proizvodi vozila, onda je potpuno jasno gde je izvor, ali i gde je rešenje problema"
Da li se Milo Đukanović, politički maher, čovek koji je više godina proveo na vlasti nego što je živeo kao "normalan svet" i koji je skoro iz svakog političkog sukoba izlazio kao pobednik, ovog puta preigrao? U igri u kojoj je jedan čovek i piroman i vatrogasac, bilo da je reč o Srbiji ili susedima, može li se ipak desiti da se taj nekad i opeče
"Treba da se naučimo da ne mrzimo nikoga u sukobima, suprotno od onoga što nas uči vlast. Ali kao što ne možeš da mrziš bolesnog čoveka, tako ne možeš ni da zanemaruješ bolest. Moraš da razviješ svoj imunitet; ako treba da se napravi neki karantin za najviše obolele, napravićemo i to... ali nema mržnje, već staranje o tome da se bolest ne širi. Kada vidiš da su svi, i oni za i oni protiv vlasti, zaraženi istim stilom, ti kažeš: nema nikakve promene. Ali upali smo u zamku da se ne bavimo bolešću nego stalno bolesnim pojedincima. A živimo u doba epidemije"
"Vi možete da ucenjujete ljude, ali dokle? Imali ste slučaj gde su radnici fabrike ‘Milan Blagojević’ iz Lučana, gde je poginuo mladić, tapšali direktoru koji je išao na saslušanje. Ali zamislite da je poginulo 100 ljudi, da li bi i onda tapšali? Stvar je kumulativnog efekta... To političari znaju, oni se trude da do toga ne dođe, ali resursi su ograničeni... Kada iscrpite resurse da veći deo ljudi zadovoljite, došli ste do zenita svoje vladavine, što je slučaj i sa ovim sistemom"
Ovdašnja vlast je proglasila i Beogradski univerzitet političkim neprijateljem. Ponavljanje da je rešenje Odbora za profesionalnu etiku Univerziteta u Beogradu politička odluka – jer nije u saglasju sa željama onih koji imaju skoro svu moći u državi – zvuči, u najmanju ruku, apsurdno. Ali, uz svesnost da je autonomija Univerziteta odbranjena, da li možemo da govorimo o razrešenju ako ni mentor ni članovi komisije ne budu snosili nikakvu odgovornost, a ministar finansija ostane tamo gde je i bio, sa još jednom aferom iza sebe, nimalo poljuljan činjenicom da je plagirao svoj rad, da je godinama tvrdio da nije, i da se i dalje ponaša kao da je u celoj priči on žrtva
Kada se savetnica za medije predsednika Aleksandra Vučića, Suzana Vasiljević, govoreći o komentarima na Tviteru u kojima se izražava radost što je Vučić završio u bolnici ili nešto još gore, a što zaslužuje svaku osudu, zapita: "Ne znam šta se desilo da je ovo društvo postalo toliko jezivo", pitanje je na mestu. Samo, teško da ne zna. Jer ovo društvo je danas dobrim delom proizvod onih koji su dovoljno dugo na vlasti i imaju toliko moći da mogu mirno da nametnu dominantan način komunikacije i obrasce ponašanja u javnosti, da pošalju poruku o tome šta je poželjno, a šta ne. Kritikovati vlast je nepoželjno i otuda je opravdano napasti onog koji to čini svim sredstvima
"Posle oslobođenja Užica, na samom kraju Drugog svetskog rata, na Žitnoj pijaci – sad je to Trg partizana – održavao se miting. Sećam se da je na krovu pijačne vage, na kojoj su nastupali učesnici i govornici, profesor muzike Dragoljub Jovašević pevao: ‘Granuo je, evo, već i Prvi maj / Rusi u Berlinu sada piju čaj.’ Ja sam na tom mitingu, kao učenik trećeg razreda osnovne, recitovao neku satiričnu pesmu o okupiranom Beogradu. Zaboravio sam, davno, i tu pesmu, i ko je njen autor. Ali, gledajući šta se u Beogradu dešava poslednjih godina – od Slavije i Savamale, preko Beograda na vodi, preko ukidanja Glavne železničke stanice, do raskopanih bulevara, do Trga republike, do premeštanja živog Starog savskog mosta sa reke na livadu, do jarbola, i do žičare i gondole na kalemegdanskoj tvrđavi, posle toliko godina, setio sam se početnih stihova te satire: ‘Beograde, slavni stari grade / šta od tebe u ludilu rade!’"
Ako je suditi po dosadašnjem delovanju, Aleksandar Vučić će Orden Svetog Save iskoristiti u dnevnopolitičke svrhe. Blizu su izbori, nije ni važno da li će biti jedini učesnik, važno je da kampanja traje. A zatim, šta god da sutra uradi u vezi sa Kosovom, moći će slobodno da kaže da je u toku procesa imao podršku vrha Crkve. Na kraju, patrijarh ga je i zamolio u onom govoru da nastavi da radi baš sve onako kako radi sada
"Zovem ozbiljnog profesora univerziteta da ga pitam da li bi došao u emisiju, a on mi kaže da je počastvovan, ali da mora da se konsultuje sa decom. A onda se javi. ‘Razgovarao sam sa decom i procenili smo da je ipak bolje da ne dođem.’ Imala sam takva iskustva i sa ljudima od 65 i sa onima od 35 godina. Skoro sam razgovarala sa jednom osobom koja je plakala, kazala je: ‘Mene je sramota... ja sam mogla da napišem da nisam u Beogradu, sramota me je, ali moram otvoreno da ti kažem da ne smem jer ću izgubiti posao’"
"Meni je, u stvari, taj medijski aspekt vladavine Aleksandra Vučića gori od svega... Ako su, kako se priča, ovaj način održavanja na vlasti zaista smislili neki mnogo pametni medijski manipulatori, ja im čestitam, uz jedno pitanje: Imaju li oni ikakvu ideju, to jest šta o tome kaže njihov model, na šta će ličiti narod kad i ta vlast prođe? Bojim se da će nas ova vlast unazaditi u pogledu nečega gde nikada nismo bili za pohvalu, a to je potencijal da ikada na ovom prostoru izgradimo jednu normalnu i modernu građansku državu. Taj potencijal, recimo, stoji u vezi s brzinom kojom naučna znanja prodiru u jedno društvo. Konstantno zaglupljivanje, kao osnovni princip svake populističke vlasti, pravi i neguje ksenofobično društvo koje teško prihvata nova znanja, a još ih teže primenjuje"
Prošlosti ne možemo da uteknemo. Patimo i tuđu patnju. Zamišljamo i nezamislivo kako bismo pronašli sebe. Upakovan kao uzbudljiv krimi-triler, roman Ivana Ivanjija Vila na Dedinju je zapravo priča o ljudskim odnosima, o suočavanjima i bežanju, tajnama i razotkrivanju, o generacijama dedova, sinova, ćerki i unuka uhvaćenih u vrtlozima vremena
Sagovornici u visokim crkvenim krugovima kažu da stenogram nije ni vođen. Čime je onda pretio predsednik Vučić? Da li su on ili Nikola Selaković krišom snimali razgovor? Ako stenogram i postoji, jeste li sigurni da ćete čuti original? Možda se radi samo o blefu predsednika. A ako se na to doda i njegov izraz lica kada je izašao pred novinare – nakon što je bio gost Sabora – neko bi mogao da zaključi kako je dobro što Aleksandar Vučić više voli šah nego poker. Problem je samo što deluje da jedine partije koje se usuđuje da igra jesu one sa Nebojšom Stefanovićem
"Naš patrijarh je, na samom početku, predsednicima i nama, prisutnim episkopima, rekao jasno i nedvosmisleno da smo tu da čujemo stav dvojice predsednika o bolnoj temi Kosova i Metohije. Nakon dužeg izlaganja dvojice predsednika nama je data prilika da im postavljamo pitanja… Predsednik Vučić je naglasio i to da smo mi svoju istorijsku šansu prokockali i da se možemo zanositi još neko vreme idejom da je Kosovo naše, a da će nas potom jednog jutra neko probuditi i saopštiti nam otrežnjujuću istinu, kao što je to bilo i u slučaju sa Crnom Gorom… Jedan deo razgovora je protekao u formi normalnog dijaloga. Međutim, kasnije se sve pretvorilo u napad na episkopa raško-prizrenskog Teodosija. To ne samo da nije bio dijalog nego je jednostavno bio napad bez ikakvog osnova"
