U vreme u kojem je pozorišna produkcija opet gotovo utrnula, dve vojvođanske premijere, kroz preradu prevedenog teksta "pozajmljenog" iz drugog medija i kroz praizvedbu domaćeg dramskog teksta, odvažno postavljaju važna pitanja o savremenosti i ukazuju na moguće odgovore
Uvek se, ne znam zašto, začudim kada gledam ili čitam ovaj komad, kada uočim u kolikoj meri je govor naših junaka govor savremenog sveta. Kao kod Joneska – nikog od junaka savremenog sveta to ne brine, belle indifférence, izvesni indiferentan stav prema činjenici da je komunikacija sve otežanija što smo više zatrpani informacijama. To je "beli šum" koji nam onemogućava da čujemo i razumemo Sebe i Drugog
Mustafić otvara slike puštajući gledaoca da ga obuzmu i da u zahtevnom tempu otkrije sloj po sloj nasilje rata, nerazumevanja; reditelj jasno slika oholost jednih i ogroman gnev drugih koje oholost guta. Paravani su složeno putovanje koje vas suočava sa besmislom rata, nasilja, besa i oholosti
Andraš Urban nas poziva na preispitivanje i suočavanje sa konačnošću, do koje dolazimo kroz prodiranje u druge iskustvene domene. Ne samo kroz mentalno polje. Preispitivanjem šta je ono što nas u našem konačnom postojanju sprečava da se prepustimo
"Siguran sam kako dolaze izrazito teška vremena za visoku, kritičku kulturu, samim tim i teatar. Mnogi će iskoristiti pandemiju, već to i čine kao politički izgovor za suspenziju velikog dijela ljudskih prava, a znamo iz historije kada se ona jednom izgube, dug je put da se opet vrate. Zabrinjava i odsustvo javnih razgovora, debata o svemu, jer premještanje poslovnog i privatnog života u digitalno okruženje podrazumijeva mnogo veće i opasnije mogućnosti socijalne i psihološke kontrole, a konsekvence su zastrašujuće"
Seljačka opera Bela Pinter i Benedek Darvaš, režija Atila Keresteš, Ujvideki szinhaz i Nosorog Ežen Jonesko, režija Nikita Milivojević, Ujvideki Szinhaz
Predstava Narodnog pozorišta u Pirotu sjajno prikazuje problem anomije društva, raspada kolektivnog identiteta i suočenost sa nemoći pred elementarnim egzistencijalnim strahovima
Osnovno pitanje koje pokreće ova predstava jeste problem upotrebe i zloupotrebe čoveka. Kako i na koji način se mešamo u nečije odluke, da li možemo ići preko nečijih odluka da bismo mu spasli život
Narativ ove predstave je fraktalan, niz kaleidoskopskih slika u koje gledalac projektuje sopstvene asocijacije, fantazije i mentalne sadržaje
Filip Grujić: Pred svitanje; režija Anđelka Nikolić; Atelje 212, Sterijino pozorje, Srpsko narodno pozorište
"Nije moguće čekati da kriza prođe, jer nas kapitalizam direktno i indirektno tera na rad, naš život izjednačava sa radom. I onda otpočinje borba za preživljavanje određenih profesija. Pozorište u tom smislu ne sme sebe proglasiti nebitnim, ali zaista je neodgovorno ako se pravimo da se ništa nije desilo. Desilo se i dešava se"
Rediteljka Kinga Mezei govori o specifičnoj poziciji vojvođanskih Mađara koji ne pripadaju ni "tamo" u Mađarskoj, ni "ovde" u Srbiji. "Ovde" su "domaći" stranci, a stranci su i u pradomovini Mađarskoj jer "dolaze" iz jedne balkanske zemlje koja je, relativno donedavno, imala more i čiji su džez sastavi plovili po telu Jadrana kao svom
