Autori dosta brzo uspevaju da isprofilišu likove, jasno predoče njihove pozicije unutar priče i ciljano rudimentarnog zapleta, kao i međusobne odnose i spone nezadovoljstava i iritacije, što dovodi do utiska da je zamka jalove kamernosti uspešno zaobiđena
DeLilova prefinjena i čak pomalo samozatajna satira u Baumbahovom filmu preinačila se u sprdnju koja nosi i podosta samodovoljnosti i samodopadljivosti, pri čemu onda i dosta onoga prenetog iz knjige deluje prenaglašeno ili opterećeno odveć intruzivnom simbolikom
Snajder je nekima od svojih prethodnika zamerio da su njihove knjige na scenarističke i pripovedačke teme “tako akademski suvoparne! Tako sterilne! One filmove tretiraju sa preeeeviše straha i poštovanja – a to su samo filmovi!”
Da li je Spilberg prevashodno zabavljač (entertainer) ili autor? Odgovor na tu usiljeno-iznuđenu, te i ne baš ozbiljnu dilemu daje jasne naznake i krajnje ocene o onome što je neosporno iskusni i vešti Spilberg pokazao u slučaju Fabelmanovih
Porozna i saharinska popularna kultura suštinski nema potencijal da zbilja govori, tumači, analizira i polemiše sa društvenim konstruktima kao što je odabir intimnih partnera, ali u isti mah jeste i osvedočeno kadra da otvoreno i istrajno flertuje sa takvim mogućnostima
Ako već iko mora, ako već iko treba da se bavi ovakvim sojem filmova, neka to bude upravo Džejms Kameron, uz sav taj žal što njegov rediteljski potpis ne stoji na nečem esencijalnijem, osobenijem, preče potrebnijem filmofilima i budućoj istoriji filma
Ona je transrodna seksualna radnica, iskrena vernica, humanitarka, esteta, ljubiteljka antikviteta, prilježna prijateljica... a, mimo svega upravo nanizanog, i osoba očito bogatog unutrašnjeg života
Stric Andrije Mardešića i Davida Kapca i Sigurno mjesto Juraja Lerotića
Ovo je vrlo dobar mladi film jasne arthaus provenijencije, prenaglašen ali nekako u pravoj meri, baš kao i upečatljiv pokazatelj veština i ambicija Gluščevića i Zorića, čime se snaži junačko-podvižnički ešalon kreativnih snaga nedavno pristiglih u savremeni srpski film
Nije da spasa nema... I stigao je iz možda sasvim očekivanog pravca, iz pravca kulturološki i jezički bliske pramajke Velike Britanije. Tu negde može da krene priča o dometima bioskopskog noviteta Meni i striming-favorita Čudo, koji barem u primetnoj meri mogu da nadomeste potrebe za ozbiljnijim i kinestetski superiornijim i smislenijim filmskim sadržajima
Tri filma sa ovogodišnjeg izdanja festivala u znaku su manje borbenog, a više nostalgično-”komemorativnog” prikazivanja stanja stvari
Četiri premijere sa striming servisa: Athena, Potomak, Buntovnički život gospođe Roze Parks i Mamin sin
Trag divljači se ne samo u hronološkom aspektu svoje osnovne priče obraća zrelijoj publici. Mlađi naraštaji će imati poteškoća da prepoznaju njegov širi društveni okvir
Kada forma ostane bez pratnje, protivteže i bez samokontrole, razočaranje finalnim filmskim proizvodom je neizbežno
Teško da se može naći iole verziraniji i ambiociozniji filmofil koji će pokušati da opovrgne značaj ovog autora prevashodno u rastakanju onoga što iole savremeni film jeste i može da bude, sa tačke gledišta onih koji ga u ovim ili onim (studijskim, domaćinskim ili gerilskim, Godaru vidno dražim) uslovima stvaraju
Ovogodišnji Sarajevski filmski festival pružio nam je, između toliko ostalog, i dobar “izvestan pogled” na stvaralaštvo savremenih rediteljki u različitim domenima filmskog izraza
Jovanović je na kraj životnog puta stigao sa svega dva celovečernja igrana filma i desetak dokumentarnih i/ili ostvarenja kratkog metra, od kojih su bezmalo svi veoma značajni, podatni za pomnije analize
Iz ponude Glavnog takmičarskog izdanja stigla su nam još barem tri ostvarenja koja se uz tek ponešto relativizacija i tek prstohvat terminološke akrobatike mirne duše mogu označiti i kao komedije
Dobar deo identiteta milenijalaca i sam po sebi je okoreli i diskutabilan konstrukt, baš kao što su konstrukt i njihove tegobe koje moraju biti detaljno vagane, prenaglašavane, dekonstruisane na sitna, a onda i još sitnija crevca
Milan Nikodijević: Zabranjeni bez zabrane Filmski centar Srbije
Dva američka dokumentarca sa dva suprotna ideološka pola, ali podjednako relevantno, bave se polom i rodom, pravom na abortus i drugim iznova vrućim pitanjima
Ovo je priča o burnom putu (punom krivina i prepreka) ka zvezdama, baš kao i priča o bolnoj samoemancipaciji, zloupotrebi, pohlepi onih vidno manje kreativnih, prolaznosti i poroznosti slave, manje ili više dragovoljnom prodavanju duše (manje ili više) đavolu
Autor za biografskom građom o Godaru poseže samo onda kada je preko potrebno i nužno postaviti i osnažiti faktografski kontekstualni okvir, a u kome opet naglasak biva na onome što u žiži i srcu ima film
Mirne duše se može ustvrditi da je Trentinjan ne samo u vremenskom smislu nadživeo i prevazišao široke okvire francuskog Novog talasa
Kada indi autori (s)krenu u mejnstrim, stvari mogu da krenu po zlu... Ali, ni to nije nužno
