In memoriam
Martin Valzer (1927-2023): Velika svađalica nemačke književnostiSpada u one nemačke autore, bez čijih dela nije do kraja moguće shvatiti Nemce i Nemačku. Svakako je jedan od četiri nemačka velikana druge polovine XX veka
Spada u one nemačke autore, bez čijih dela nije do kraja moguće shvatiti Nemce i Nemačku. Svakako je jedan od četiri nemačka velikana druge polovine XX veka
Godine 1940. su kao iz vedra neba doneti takozvani Koroščevi zakoni o Jevrejima i otac me je upoznao sa njima sa zaključkom da treba još bolje da učim. Nisam znao kako to da radim jer sam već imao sve petice i nisam video strašne oblake koji su nezaustavljivo dolazili sa zapada. Jeste, tada se negde već uveliko vodio rat, ali kod nas se naivno pevao bećarac “Alaj volem što smo neutralci!”
Godine 1940. su kao iz vedra neba doneti takozvani Koroščevi zakoni o Jevrejima i otac me je upoznao sa njima sa zaključkom da treba još bolje da učim. Nisam znao kako to da radim jer sam već imao sve petice i nisam video strašne oblake koji su nezaustavljivo dolazili sa zapada. Jeste, tada se negde već uveliko vodio rat, ali kod nas se naivno pevao bećarac “Alaj volem što smo neutralci!”
Javni nastupi predsednika su se ozbiljno pripremali. Pojedina ministarstva ili druge ustanove davale su pismene predloge, a komisija u njegovom kabinetu, koji smo zvali “maršalat”, sve bi utanačila. Tito je relativno često držao govore u javnosti, ali uvek određenim povodom, držeći se teme, uvek iznoseći stav predsednika države. Retko bi odstupao od unapred napisanog teksta. Nikada ti nastupi nisu prelazili u nekakvo ćaskanja sa publikom, ma kome da se obraćao. Imao sam utisak da je on mrzeo da čita govore koje su pisali za njega iako bi ih prethodno pogledao i odobrio
Javni nastupi predsednika su se ozbiljno pripremali. Pojedina ministarstva ili druge ustanove davale su pismene predloge, a komisija u njegovom kabinetu, koji smo zvali “maršalat”, sve bi utanačila. Tito je relativno često držao govore u javnosti, ali uvek određenim povodom, držeći se teme, uvek iznoseći stav predsednika države. Retko bi odstupao od unapred napisanog teksta. Nikada ti nastupi nisu prelazili u nekakvo ćaskanja sa publikom, ma kome da se obraćao. Imao sam utisak da je on mrzeo da čita govore koje su pisali za njega iako bi ih prethodno pogledao i odobrio
Moj zavičaj je preko pola veka Voždovac. Voždovac je u Beogradu, Beograd u Srbiji. U to ime mogu mirne savesti u mom voždovačkom stanu da napišem „Živela Srbija!“. Nema Vučić nikakav monopol na taj usklik, a ja svakako ne mislim na Srbiju kakvu je on, garantujem, samo privremeno sazdao
U četvrtak 5. marta u 4.35 ujutru objavljen je drugi lekarski bilten i obznanio da se zdravstveno stanje druga Staljina pogoršava. U 18.30 novi bilten: akutne smetnje kardiovaskularnog sistema, veoma otežano disanje, stanje zdravlja druga Staljina je veoma ozbiljno. Uvodnik lista “Pravda” istoga dana pisao je “o velikom jedinstvu Partije i naroda”, a pored Lenjina i Staljina pomenut je samo Georgij Maljenkov. To se moglo shvatiti kao siguran znak ko će zauzeti prvo mesto u SSSR. A onda je “seljačina” Nikita Hruščov izigrao sve
Iluzija Volfganga Leonharda o komunizmu kao usrećitelju proletera svih zemalja nije bila dugog veka. Kao direktor visoke političke škole Nemačke Demokratske Republike imao je pristup svetskim medijima, znao je šta se događa, shvatio da od ostvarivanja njegovih ideala pod Staljinom nema ništa. Prebegao je u Jugoslaviju, pa otišao u Zapadnu Nemačku
Čudno je, i sam se čudim, kad konstatujem da otkrivam da sam ja, Ivan Ivanji, kada sam bio u njegovim godinama, imao dosta sličnosti sa trinaestogodišnjim ubicom iz “Ribnikara”, o čijem sam životu i porodičnim prilikama, hteo – ne hteo, saznao iz medija. I moj otac je bio lekar i posedovao oružje, pištolj marke brauning, i dozvolu da ga nosi jer je bio rezervni oficir, sanitetski potpukovnik. Kada sam imao dvanaest godina, učio me je da pucam. Zaista je čudno, ali ja razumem kako se mogao osećati trinaestogodišnji učenik “Ribnikara” kada su ga policajci izvodili iz škole u kojoj je počinio masovno ubistvo – ponosan kao ja kada su me novosadski policajci odvodili na put za Aušvic. Počinilac ili žrtva, nije bitno, reč je o osećanju deteta da je najednom veoma važno
Uselio sam se u dve sobe na četvrtom spratu preko puta crkve svetog Marka u Bulevaru revolucije 26 – danas Bulevar kralja Aleksandra. Imao sam odatle dobar pogled na prvomjska dešavanja 1952. Tek tada sam shvatio da su ljudi morali veoma rano ujutro da dođu, da se poređaju, ne bi li sve bilo spremno za Prvomajsku paradu. Radni narod na svoj praznik nije slavio sebe, već svoje vođe, svoju „avangardu“
Restoran u Francuskoj 7 je deo mog života. Tu sam se hranio kada je otvoren kao menza za pisce 1950, tu ponekad i danas odem na ručak. Nekada su u Klub književnika dolazili Andrić i Krleža, Peko Dapčević i Koča Popović, pisci i pesnici, glumci i balerine, ovaj svet koji danas tu obeduje ne poznajem. Klub su proslavili Ivo i Buda koji odavno više nisu među nama. Ja sam im zahvalan na svim kulinarskim užicima koje su mi decenijama priređivali
Orijentiri u mom veoma dugom životu mogli da bi budu i različiti državni praznici koje sam praznovao, od Dana ujedinjenja, preko Dana Svetog Stefana do, evo, Dana državnosti
