Zbog čega Srbija nema saveznike, a kosovski Albanci ih i te kako imaju? Zato što Vučić ne zna da radi svoj posao. Zato što je, da budemo precizniji, privatizovao državu i radi samo u sopstvenu korist
U razorenom javnom prostoru ponovo se pojavila politička supstancija - svest da se građanska energija mora artikulisati u političkim pojmovima. Građanske političke partije i predstavnici građana služe upravo tome
Pravednici u politici, oni koji misle da znaju da su posednici istine, te, kao takvi, svoju istinu ne dele ni sa kim, jednako su opasni kao i kompulsivni lažovi. Sazrevanje u političkom smislu znači umeće da se sopstvena ideološka pozicija prilagodi ideološkim pozicijama drugih političkih aktera. Od 2012. godine se nije dogodilo da se opoziciona scena ovako jasno profiliše
Dve tragedije u Srbiji u sebi nose sveljudski gen: užas je zajednički, tugu delimo svi. Ovom užasu i ovoj tuzi ne prethode političke podele. No, uprkos tome, priroda Vučićeve vladavine, kao i mentalni sklop ljudi okupljenih na dvoru, ne dopušta univerzalni model koji je direktni učinak civilizacije. Vučić i njegova ekipa nisu u stanju da se nose ni sa čim univerzalnim, ni sa čim što se ne tiče njih, samo njih i nikoga osim njih. Zbog toga su pokušali da monopolizuju bol. Zbog toga su se okomili na univerzalno
Moglo bi se pomisliti da je pokazivanje saosećanja u javnosti za političare deo obaveznog programa, ritual koji se ponekad mora izvesti. I jeste. Rituali su važan deo zajedničkog života i iskrenost s tim nema veze. U javnoj sferi i nije reč o iskrenosti, već o učincima koji se proizvode. Odgovoran političar će pokazati da mu je stalo
Srpska pravoslavna crkva se ne obazire na ozbiljna istraživanja koja pokazuju da porodica u Srbiji mahom ne samo da nije utočište dobrih hrišćanskih duša, već da je mesto priznatog i nekažnjivog nasilja, te da je porodica, isuviše često, paravan za maltretiranje pre svega žena i dece
Na zapadu su se radnici više od jednog veka krvavo borili za svoja prava. Sindikalne borbe bile su teške, opasne, često beznadežne, ali nove generacije radnika nastavljale su tamo gde bi prethodne generacije bile stale, zadržavale su osvojeno i proširivale prostor slobode. Kod nas su sindikati bili i ostali samo služba koja se bavi organizacijom isporuke brašna i svinjskih polutki, a ne lokomotiva jedne kompozicije koja grabi tračnicama slobode
Istina je da sporazum iz Ohrida obavezuje bez ikakvog potpisa, s čime se predsednik Srbije složio, ali je istina i da nije potpisao sporazum koji se ne mora potpisati da bi bio obavezan, te tako nepotpisan sporazum ne vredi ništa jer on ga on nije potpisao, iako nije potrebno da ga se potpiše da bi bio obavezan. Zar nije tako? A ko kaže drugačije taj je izrod, lažov, izdajnik, homoseksualac, plaćenik i mrzi njegovog sina. Nije vladavina koja počiva na protivrčnostima ništa novo, praktikovao ju je i drug Staljin
U ideju o Kosovu unutar Srbije ne veruju ni vučići uveoci, ni obradovići, ni milanjovanovići, ali šta ih košta da baljezgaju. Sve dok neko od njih ne bude morao da prizna stvarnost, a to će, gle pravde, biti baš Vučić Aleksandar, čovek koji je, zajedno s Ivicom Dačićem, Slobodanom Miloševićem, Vojislavom Šešeljem, Tomislavom Nikolićem, Aleksandrom Vulinom (itd.) izgubio Kosovo „de facto“ i „de iure“. I u tome ga, Vučića, svom gađenju uprkos, treba podržati
Da bi prikrio činjenice da je on bio na vlasti kada je Kosovo izgubljeno, Alksandar Vučić odgovornost za gubitak Kosova prebacuje na petoooktabrsku vlast, što je, naravno, netačno. U trenutku kada se uspostavlja petooktobarska republika Kosovo de facto više ne pripada Srbiji, ona nema prerogative suverenosti na teritoriji KiM
Vučićev potez „odmrzavanja“ odnosa između Srbije i Hrvatske pokazuje da u politici nema prirodnih ili smrtnih neprijateljstava, kao što nema ni večnih prijateljstava. Politička mržnja, naime, nije isto što i privatna mržnja. Politička mržnja tek je instrument političkog igrokaza
Kad zapadne političare nazove „velikašima“ (feudalnim gospodarima), Aleksandar Vučić na sav glas vrišti „nisam ja taj, nego oni“. Ali ta dreka, u gluvom mraku kojim je obavio zemlju, nepogrešivo upućuje na njega samog. Utoliko, „velikaš“ je slatka samodenuncijacija koja je lahko prhnula iz njegovog nesređenog uma i ozarila nas svojom preciznošću
