U Nedićevoj Srbiji oca su mi ubili odvodeći ga iz Topovskih šupa, majku u dušegupki vozeći je kroz Beograd, za moju sudbinu Milan Nedić nije bio odgovoran, jer sam se našao u Novom Sadu gde je vladao mađarski regent Mikloš Horti. Da li se mene lično tiče diskusija o eventualnoj rehabilitaciji Milana Nedića? Pa, tiče me se. Ovde, međutim, nije reč o tome
Kad ubuduće neko preda mnom bude pomenuo Egejsko more i grčka ostrva, neću više moći da mislim na jutarnje plavetnilo morskog beskraja sa srebrnastim prugama valova, večernje crveno sunce koje umače svoj trbuh u tamniju, modru vodu na zapadu, bela jedra na horizontu, palme, recinu, masline, sir, a da istovremeno ne pomislim na leševe nepoznate dece na belom pesku plaže poređane kao odbačene, velike, mokre lutke. Taj prizor ne mogu i neću nikada da zaboravim. Podseća me na jevrejsku decu u Aušvicu. Znam da to ne može, možda i ne sme da se upoređuje, ali uprkos tome ja želim da uporedim neuporedivo. Ta sirijska, avganistanska, iračka deca su sa poverenjem uhvatila roditelje za ruku i otišla u smrt, baš kao što su jevrejska deca otišla u gasnu komoru. Jedni u vodu, drugi u vatru, svi u preranu smrt
Sećam se sedamdeset i pet proslava novih godina. Ovde ću pomenuti neke, koje mi se čine značajnije od drugih: kada sam izlivao olovo sa ocem i bacao ga u vodu, što se kod nas danas zove salivanje strave, kada sam gledao kako vaške beže od samrtnika, dramatizovao "Jamu" Ivana Gorana Kovačića, posmatrao Peku Dapčevića i Milovana Đilasa, igrao valcer sa svojom ženom na ulicama Beča
U javnosti mnogih zemalja postavlja se pitanje kakve će posledice imati to što 1. januara 2016. ističu autorska prava za Majn kampf Adolfa Hitlera. Do sada je Nemačka pravnom smicalicom manje ili više uspešno sprečavala značajnije širenje tog političkog pamfleta. Ja mislim da su zabrane štampanja Majn kampfa besmislene, ne samo što sam principijelno protiv zabrana bilo kakvih knjiga, već što su Hitlerove nebuloze naprosto prevaziđene i dosadne
Decenijama pošto se povukao iz politike Helmut Šmit je u nebrojenim tekstovima i nastupima tumačio svet u kome živimo. Nekadašnji Hitlerov oficir, ministar odbrane i finansija i kancelar Nemačke postao je neka vrsta pop ikone za mlade Nemce. Uvek sa cigaretom u ruci, u oblaku dima negovao je imidž pragmatičnog i energičnog čoveka koji ne preza od teških odluka
O partiji koja je izašla iz mene. O komunistima koji su postali nacionalisti. O tome kako sam 9. marta mrzeo i tenkove i demonstrante. O iskonskim strahovima, gađenju, odlasku u Beč, ćupriji u Mostaru i tome da je dom, uprkos svemu, samo jedan, da će ova zemlja postati onakva kakva bi trebalo da bude, kada jednog dana bude podigla spomenik nepoznatom dezerteru iz jugoslovenskih ratova devedesetih godina prošlog veka
Žrtve iz Starog sajmišta ili Topovskih šupa, ili, ako mrtvi ne mogu da svedoče, njihova deca, ne treba da imaju posebno pravo da utiču na odluke o tome kakve će memorijalne centre podizati današnji sredovečni Beograđani za XXI vek za svoju decu i unuke. Što se mene tiče, ne treba da budu groblja, već mesta života, pametnog učenja o dobru i zlu, svakako ne mesta na kojima bismo mi, malobrojni, još uvek živi svedoci Vremena zla, jedni drugima plakali na ramenu. Taj stav sam zastupao i na konferenciji o radu memorijalnih centara u Nemačkoj
Opstanak jednog pisma nikakve veze nema sa opstankom nacionalnog i kulturnog identiteta jednog naroda. Ja lično pišem ćirilicom, ali to nije niti poruka, niti preporuka, niti uslov za prijateljstvo, a kamoli pretnja. Skandaloznim bih, međutim, smatrao, da neki štampani mediji ili izdavači budu materijalno ili na bilo koji drugi način privilegovani, samo zato što koriste ćirilicu
Selman Selmanagić je jedan od junaka romana Slova od kovanog gvožđa Ivana Ivanjija. U ovom tekstu autor govori kako se upoznao s životnim putem srebreničkog arhitekte
Osećam obavezu da govorim o holokaustu. Sve veću, što nas je manje živih koji možemo da svedočimo o tom Vremenu Zla. Istovremeno mi se sve besmislenije činilo to što imam da kažem, činilo mi se da malo ko želi da čuje, želi budućnost koja se seća mojih strašnih vremena. Pogotovo u Srbiji, u Beogradu, koji su tako temeljno očišćeni od Jevreja. A onda su učenici Treće beogradske gimnazije kriknuli na pozornici Bitef teatra. Taj krik devojčica i momaka sedamdeset godina mlađih od mene bio je moj urlik, moj protest što je svet takav, kakav jeste, moj vapaj za roditeljima, plač za svim mojim mrtvima, za koji ja nisam nikad bio sposoban
