Zarađivanje preko leđa marginalizovanih grupa, a u konkretnom slučaju na borbi za ženska prava, uvek je postojalo, ali mi se čini da je u poslednje vreme posebno istaknuto. Lično mi je trebalo vremena da počnem da procenjujem koje inicijative su neiskrene. A lako je: neiskreni su oni što plaćaju sebi, a ne plaćaju tvorca sadržine
„Kao nastavnik, svedok sam pada nivoa znanja, porasta drske neobaveštenosti i sklonosti teorijama zavere poslednjih godina. U svakom semestru padam u sve dublje očajanje, uglavnom zato što nepoštenost i snalažljivost sada nalaze načine da se prenesu i na onlajn područje“, pisala je u „Vremenu“ broj 1656 književnica iz Skoplja
Kao nastavnik, svedok sam pada nivoa znanja, porasta drske neobaveštenosti i sklonosti teorijama zavere poslednjih godina. U svakom semestru padam u sve dublje očajanje, uglavnom zato što nepoštenost i snalažljivost sada nalaze načine da se prenesu i na onlajn područje
Postoje dva ishoda ove situacije, oba loša. Jedan je kataklizmičan i ne bih želela da razmišljam o njemu. Drugi ima veze sa tim što smo društva koja se brzo navikavaju na promene, pa je tako moguće da se za dve-tri nedelje do mesec dana svet zasiti vesti iz Ukrajine, da zaboravi milione izbeglica i da ih ostavi da se snalaze kako znaju i umeju
Znam da sam jednom napisala optimističan tekst o tome da je nada disciplina, znam da smo mala i mlada država izgrađena na autoritarnim, agresivnim mačističkim principima i znam da napredak ne dolazi preko noći, ali ovo?
Sa seljaka, Egejaca i Albanaca, nostalgični (i gostoprimljivi!) Makedonci koji čeznu za boljim vremenima u prošlosti prebacili su se na mržnju prema migrantima. Hej, zamislite, cela jedna nacija sačinjena od izbeglica, mrzi izbeglice
Čini mi se da je otpor slab zbog premora koji dovodi do gubljenja nade i prepuštanja situaciji i povlačenja u vlastitu mikrosferu. Ovo kažem jer u poslednje vreme mogu da se identifikujem sa takvim porivom ili stanjem
Govorim o sve vidljivijem mehanizmu ispraznog jedenja govana koji uvek ima jedan isti moto: nemoj ništa raditi, svet ne ide nikuda, svi napori su vam uzaludni, ne budite naivni i prestanite da verujete u ideale
U Beogradu, godinu dana od mog prethodnog boravka, stvari su samo malo raspadnutije nego ranije. Beton se kruni i lomi, fasade deluju musavo, po ulicama su rupe prepune ustajale vode, đubreta, lišća. Pukotine, pukotine i siva vrelina svuda, a s druge strane – novo, novo, novo, bleštavo i hladno
Znam da je svaki napredak krhak i lomljiv, i znam da se teško dobija, a lako gubi. Ali tako je bilo oduvek, i nikada ne bih izabrala neki drugi istorijski period za život
Zamišljam sve te raščupane starce sa podočnjacima kako u sitne sate duboke noći dezorijentisano šetaju između rafova supermarketā osvetljenih zaslepljujućim neonkama i malo mi se plače
Najednom, moji saborci u borbi za ljudska prava imaju poverenje u policiju i traže da nas oni čuvaju. Neki od njih zahtevaju potpuni karantin. Među njima ima i takvih koji su život proveli pušeći i pijući u hladovini prekrasnih skopskih kafana. Sada nisu baš dobrog zdravlja, a i u poodmaklim su godinama, pa traže od ostalih da ne žive, da ne rade i ne kreću se
