“Eksperimentalni teatar je u jednom dijelu mog odrastanja u kazalištu imao negativnu konotaciju, a tek kasnije pozitivnu. Ljudi nekad misle da eksperimentalno mora biti šokantno, a to često nije to. Danas, ako glumac dođe na scenu i ispriča jednu priču, to možemo shvatiti kao eksperimentalni teatar u ovom gomilanju mikrofona, tehnologije, svjetla... Da samo dođe jedan čovjek i ispriča priču, eto, to bi za mene danas bio eksperimentalni teatar”
“Hoćemo da napravimo veliki nezavisni teatar, da radimo ono što mi hoćemo, što druge kolege hoće... A o tome kakva je situacija na nezavisnoj sceni najbolje govori to što nam je Ministarstvo za kulturu za ovaj projekat dalo dve hiljade evra bruto, to je hiljadu i osamsto neto”
“Čovjek može da mijenja samo sebe. Sve je otišlo na neku stranputicu i sve se svodi na neke lične svjetove, lične formule. Čovjek može promijeniti samo svoj mikromikrokosmos. U tom polju se može djelovati, okružiti se ljudima i stvarima koje voliš, koje te interesuju”
“Uvek sam voleo digresije, čini mi se da smo zreli, pogotovo mlada generacija, bar za ovo da otvaraš puno prozora, dolaziš do neke šifre, tražiš tu dalje, pa se vraćaš u osnovnu pripovest. Pošto je život haotičan, postoji potreba za smirenjem koja bi dala (a odatle ta želja i u pozorištu) čisto pripovedanje. Čini mi se da su u porastu čistije forme – priča, povratak realizmu, sklanjamo mikrofone, gradimo, u stvari, scenografiju koja dočarava, zatvara, radi ono što nam radi film”
Jednako je važno da manji gradovi imaju ozbiljne festivale, jer su veliki gradovi zasićeni sadržajem svih vrsta. Ovo što radi Urban sa svojim timom neka potraje. Mesto na granici uvek daje poticaje da se dogode pomaci, pogotovo kada ima tradiciju kao Subotica
“Ovaj film je upravo napravljen tako da svi koji ga gledaju, odakle god da su, mogu da shvate kontekst, da im bude zabavno, pa ih onda ‘spusti’ neka granata, pa ih digne neka od priča, film je rolerkoster koji te resetuje svako malo. Ispunio je ono što je, po meni, njegova dužnost bila, a to je da ljudi izvuku neku pouku iz toga. Ne samo da se nasmiju, ne samo da kažu ‘ah, jadni Bosanci što su ih rokali’, nego da prepoznaju oko sebe šta im se sve može desiti”
“Osamdesete godine u Jugoslaviji su ambivalentne; o njima vlada mišljenje da su bile eskapističke, pa čak i kukavičke, da nisu mogle ili htele dovoljno jasno da vide signale koje je stvarnost slala da stvari idu u pogrešnom smeru”
“Želimo da otvorimo vrata i eksperimentalnom teatru, da damo novi impuls ansamblu – to je novi koncept. Hoćemo da ovaj teatar postane vidljiv na mapi regiona. Osim toga, želimo i da senzibilizujemo publiku za eksperimentalni teatar, a publika se zaista pokazala otvorenom za drugačije teatarske forme”
Pozorje protiče u vremenu koje je zahtevno, ne znaš hoće li kiša ili će biti mirno. U susretima. U onoj vrsti tromosti koju donosi boravak u traumi koja je ostavila traga od 3. maja naovamo. I to se ne previđa, čak i kada to pokušavamo, jer sve bruji od tragedije
Tokom dogovaranja za pisanje teksta o Pozorju, Teofilu kažem: “Hoću da pišem po asocijacijama, služeći se citatima i delovima razgovora koje ću voditi. Da bude prljavo”
“Koncept zajedničkog rada možemo pratiti kroz čitav dvadeseti vek, to je kreativnost koju podstiče zajedništvo, mislim da to nije neuobičajeno i da su pomaci, kad je reč o umetnosti, nastajali zbog relacija koje nisu bile uobičajene, bez obzira na kontekst. Verujem da se ne mogu stvarati vredna umetnička dela a da ne ispitujemo kako živimo, da ne praktikujemo različite odnose koji ne prate ono što su ustanovljene norme, kroz koje moramo svi da se snalazimo”
“Komercijalizacija počiva na standardizaciji, zato kada kažemo da danas umetnost poprima karakteristike robe, to ide na štetu autentičnosti, a samim tim, mogli bismo reći, i autorstva, ukoliko ga shvatimo kao osoben izraz pojedinca ili kolektiva koji stvara jedno umetničko delo”
“Urbanovu bitnu predstavu o ‘ludilu’ identiteta učešće stranog autora sprečava da uđe u selekciju domaće drame. A izbor za selekciju ‘Krugovi’, koja je isključivo zasnovana na stranim predstavama, osujećen je učešćem domaćeg pozorišta kao koproducenta. Takva su ‘pravila’ trenutno na snazi. A bolje je imati čvrste kriterijume i biti dosledan u njihovom poštovanju i istovremeno misliti o njihovom revidiranju, nego praviti haos i skandale”
Andraš Urban, Ištvan Ugrai: Bitka kod Trianona; režija Andraš Urban; predstava Kulturne Brigade – Atrium (Budimpešta) i Pozorišta “Deže Kostolanji” (Subotica)
Na rubu pameti, po delima Miroslava Krleže, Iva i Tene Štivičić; dramatizacija Vida Davidović; režija Marko Misirača; Knjaževsko-srpski teatar Kragujevac i Hrvatski kulturni centar Beograd
Deca paklene pomorandže, inspirisana romanom Entonija Bardžisa Paklena pomorandža; režija Kokan Mladenović; Pozorište mladih Novi Sad
Momčilo Nastasijević: Kod večite slavine; režija Sonja Petrović; Srpsko narodno pozorište i Centar za razvoj vizuelne kulture
Sve nesrećne porodice liče na srećne, dokumentarna fikcija o samoubistvu u adolescenciji u formi diskusije, autorski projekat Patrika Lazića i Milene Depolo, Narodno pozorište, Pirot; Huan Majorga: Dečko iz poslednje klupe, režija Tijana Vasić, Pozorište “Toša Jovanović”, Zrenjanin
Nebojša Bradić: Tesla, izumetnik režija Nebojša Bradić Srpsko narodno pozorište i Fondacija Novi Sad – EPK F. M. Dostojevski: Idiot režija Andrej Cvetanovski Újvidéki színház (Novosadsko pozorište)
Džefri Judžinidis, Midlseks, režija Jovana Tomić, Srpsko narodno pozorište; Kafka machine, režija Veljko Mićunović, Srpsko narodno pozorište
“Nije prijatno kretati se Suboticom u kojoj su svi bulevari okićeni neonima u bojama srpske zastave. To je vulgarno i stvara omladinu koja čuva grafite Ratka Mladića, organizuje navijačke grupe i mrzi sve drugo i drugačije. To je za moju generaciju potpuno šokantno. Odrastao sam u Nišu u vreme Jugoslavije, vreme Nesvrstanih, Nišu prepunom grčkih, arapskih studenata. Bili smo ponosni što imamo priliku da ih upoznamo. Posle je počelo da se mrzi sve drugačije”
Na mestu gde je materica postala fabrika, a dete savršeno upakovani skupi proizvod, počinje ova priča – Maja Pelević
Ibi the Great, autorska predstava Andraša Urbana po drami Alfreda Žarija Kralj Ibi, Narodno pozorište Sombor
Ovogodišnje izdanje subotičkog pozorišnog festivala bilo je svojevrsni eksperiment koji propituje kuda teatar dalje može ići. Rediteljski rukopisi koje smo videli neka su vrsta avangarde ovog doba, jer idu ispred svog vremena
Balkan Bordello, Jeton Neziraj, režija: Bljerta Neziraj, koprodukcija: La MaMa Theatre, Njujork, Atelje 212 Beograd, Ćendra Multimedia Priština, Moj Balkan Njujork i Beograd
A. P. Čehov/ David Alić: Ivanovo samoubistvo; Gradsko pozorište Semberija, Bijeljina; Premijera 8. 5. 2021; Predstava gostuje 24. 10. u Narodnom pozorištu u Nišu i 25.10. na festivalu "Borini dani" u Vranju
"Ne bih umeo tačno da definišem filozofski okvir iz kog polazim. Činjenica je da u svom radu pokušavam da lične probleme gledam kao posledicu većih i širih strukturalnih problema. Skoro sve društvene probleme posmatram kroz optiku klasne borbe. Klasna borba nije više borba za politička i socijalna prava potlačenih nego borba za preživljavanje, za opstanak i to ne samo najpotlačenijih nego svih nas"
