Prvi “Beogradski pobednik” nameće neka kako zanimljiva tako i principijelna pitanja: da li žiri činjenicom da je nagradio hrvatskog pisca u stvari učestvuje u tom, po srpsku književnost tako zlokobnom, pogubnom procesu obnavljanja (književne) Jugoslavije, ili makar srpsko-hrvatskog književnog bratstva i jedinstva, i to – pošto je nagrada gradska, dakle državna – bratstva i jedinstva finansiranog novcem svih Beograđana i, takoreći, odobrenog sa najvišeg mesta
Savo Stijepović: Prekrasne ruševine; Dereta, 2020
Niko pre, niti posle Milutina Petrovića nije tako umetnički ubedljivo i sugestivno predstavio čin stvaranja kao iznad svega složen i tegoban telesni proces. A onaj završni proizvod čitavog tog procesa ovaj je pesnik, u verovatno najavangardnijem pesničkom gestu u celoj našoj posleratnoj poeziji, na kraju Promene, prikazao, i doslovno i preneseno, kao – govno!
Maroević je bio otvoren i privržen stilsko-poetičkoj i ideološkoj raznovrsnosti, a nasuprot "jasnim" merilima i "definisanim" pravilima, koja vrlo često nisu ništa drugo do opravdanje za provincijalnu uskogrudost i duhovnu lenjost
Sam čin održavanja festivala, u vreme kada se sve javne manifestacije širom Evrope otkazuju bez mnogo razmatranja, dostojan je svakog poštovanja i bez ikakve sumnje primer zalaganja za kulturu na koji se treba ugledati
Švedska akademija nije Handkea izvukla iz podruma Slobodana Miloševića, gde je čamio čekajući za malo javne pažnje, naprotiv: reč je o piscu čija su dela praktično od samog početka, kako bi se to stručno reklo, menjala poetičku paradigmu evropske književnosti
Koliko god književnih referenci sadržala, da bi bila autentična i sugestivna – pesma mora da bude utemeljena na stvarnom doživljaju
"Dendi"; VREME 1172
