Ukrajina bi u ratu sa Rusijom trebalo da smogne hrabrosti da istakne belu zastavu, rekao je u jednom intervjuu papa Franja i naljutio mnoge. Ima i onih koji imaju razumevanja na apel poglavara Rimokatoličke crkve
Na konferenciji o Ukrajini održanoj u Parizu više od 20 zemalja odlučilo je da Kijevu pruži još veću i još bržu pomoć. Ni slanje kopnenih trupa, koje je do sada bilo isključene jer se izbegavala direktna konfrontacija Zapada sa Rusijom na bojnom polju, više nije tabu
Nemačka čini sve da olakša procedure za dolazak stranih radnika. Smanjuju se i birokratija i kriterijumi za dobijanje radne dozvole. A postoji i specijalno „Zapadnobalkansko pravilo“ – radnici iz našeg regiona imaće specijalne olakšice
Autorka je profesorka na Akademiji Umetnosti u Novom SaduPravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!',
title: 'Cenzura i održavanje privida',
pubdate: '2026-04-02 20:30:24',
authors: authors,
sections: "Kultura",
tags: "Akademija umetnosti Novi Sad,galerija,Kultura,Novi Sad",
access_level: access_level,
article_type: "news",
reader_type: reader_type
};
(function (d, s) {
var sf = d.createElement(s);
sf.type = 'text/javascript';
sf.async = true;
sf.src = (('https:' == d.location.protocol)
? 'https://d7d3cf2e81d293050033-3dfc0615b0fd7b49143049256703bfce.ssl.cf1.rackcdn.com'
: 'http://t.contentinsights.com') + '/stf.js';
var t = d.getElementsByTagName(s)[0];
t.parentNode.insertBefore(sf, t);
})(document, 'script');
dataLayer.push({
'event': 'Pageview',
'pagePath': url,
'pageTitle': 'Cenzura i održavanje privida',
'pageContent': 'Kada je Novi Sad zvanično postao Evropska prestonica kulture, u januaru 2022. godine, priređen je spaktakularan događaj pod nazivom Zeniteum, koji se odigrao na samoj zgradi Izvršnog veća.
Tom prilikom se, uprkos vrhunskoj tehnici i osvetljenju, iz pozadine smejala velika glava Vojislava Šešelja. Smeje se već decenijama sa istog ogromnog bilborda koji prekriva zgradu u kojoj je sedište Srpske radikalne stranke, kao nekakav gargantuovski landmark centra grada. Doduše, izbledeli bilbord je nedavno zamenjen, jer računi su izgleda poravnati, dugovi isplaćeni, pa se moglo preći i na estetiku.
Samo 30-ak metara dalje niz Bulevar Mihajla Pupina upravo je zatvorena Galerija Akademije umetnosti u Novom Sadu. Tačnije, Skupština grada Novog Sada je Akademiji oduzela dva prostora na dve lokacije - galeriju i atelje, dakle mesta za izlaganje i stvaranje umetnosti.
Obrazloženje vladajuće većine i gradonačelnika je nesuvislo: prostori se oduzimaju zbog političke zloupotrebe i zbog toga što su „zjapili prazni“. Kontrola je obavljena bez zapisnika, upozorenje je izdato usmeno, egzekucija je promptna, a prethodna dokumentacija o nameni i fakture više ne vrede. A zapravo šta je komisija videla? Radove u ateljeu, izložbu u galeriji i parole ispisane iznad prozora galerije (na primer: „nećete nas zatvarati i ubijati“).
Najžalosniji, gotovo dirljivi „dokaz političke aktivnosti“ koji je komisija notirala jeste zatečeni stalak za mikrofon u galeriji koji, u svetu bez kulture, služi, naravno - a za šta drugo? - za propagandne, populističke govore. A zapravo, studenti Akademije su na tom mestu pevali – šta bi zaboga drugo radili!? Gradonačelnik Mićin kao i obično bio je rečit i ubedljivo dokazivao istinu mašući printovima parola sa fasade galerije...
Ali pravo pitanje je zašto su nam ovi postupci i gestovi nekako odavno poznati?
U prvi mah čini se da smo preuzeli slavne obrasce cenzure koji su u 20. veku bili svojsveni totalitarnim režimima. Po kratkom postupku, jer državni razlog je na prvom mestu. U Sovjetskom Savezu ljudi su fantomski nestajali s fotografija kao da ih nikad nije bilo, isto kao što su se modernističke slike iz muzejskih kolekcija selile u depoe, e da bi njihovo mesto zauzele slike socijalističkog realizma. Strukturalno mesto cenzurisanog sadržaja retko ostaje prazno i ono se najčešće popunjava prihvatljivim sadržajem da bi se održao privid pune i moćne strukture.
Međutim, situacija sa cenzurom dolazi do paroksizma upravo ovih dana kada se u kragujevačkoj skupštinskoj sali vodi bitka oko zavesa koje otkrivaju ili prekrivaju posleratno slikarstvo. Nije u pitanju sadržaj, već dozvola da ga odbornici vide na tom mestu – politička indoktrinacija bi sve odbornike valjda prevela u partizane, što bi pak do srži uvredilo patriotsku desnicu.
Dakle, upravo zahvaljujući cenzuri, imamo živi dokaz da kultura i umetnost nisu i ne mogu biti mesto konsenzusa. S druge strane, neko bi čak mogao pogrešno zaključiti kako umetnost i kultura ponovo zadobijaju subverzivni potencijal.
Cenzura se danas pojavljuje kao radikalna intervencija moći koja teži tome da uređuje
konstruisanje onoga što je vidljivo u javnoj sferi u pokušaju da ogradi, proširi, odnosno
reteritorijalizuje politički prostor kojim, potom, može slobodno da upravlja.
Naravno, u dugoj istoriji formalne cenzure estetske vrednosti nikad nisu predstavljale povod za zabranu. Okvir pravnih definicija, ali još češće ideoloških aparata, naročito u društvima u kojima cenzura nije pravno regulisana, podrazumeva zabrane koje treba da štite moral, verske dogme ili nacionalne interese. Nevolja nastaje kad i ove vrednosti presuše, pa se ispod svake spektakularne zabrane, na bezočan način prozre goli interes sa već legendarnim „pa šta - tužite” obrazloženjem.
Drugim rečima, sama činjenica cenzorske intervencije i njenih nadležnosti u polju umetnosti, ukazuje na to da umetnost nije nezavisna od hegemonih društvenih pravila, niti je autonomna u odnosu na praktičnu politiku uređenja same države. Slična situacija je i sa obrazovanjem o čemu svedoče pritisci koji potiču iz istih izvora.
Za razliku od predhodnih vremena, umetnost danas ne postoji bez diskursa o autonomiji i slobodi izražavanja. S obzirom na to da postoje ljudi koji nemaju potrebe za obrazovanjem i kulturom, ali im je delegirana velika moć upravo u tim sektorima, veoma je lako, čak i logično da se liberalne vrednosti trampe za bilo koju vrstu ličnog, mahom finansijskog interesa.
Zato više nemamo velike festivale, male knjižare i školske objekte.
Autorka je profesorka na Akademiji Umetnosti u Novom SaduPravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!',
'pageDate': '2026-04-02 20:30:24',
'pageAuthor': authors,
'visitorType': visitor_type,
});
console.log(post_id);
console.log('Pushed');
});
