Rušenje objekata na Gazivodama je poraz ideje da razvoj može da bude jači od straha, turizam održiviji od konflikta. Da ljudi mogu da ostanu zato što vide budućnost, a ne zato što nemaju gde da odu. Da drugi, poput mene, ovde mogu da dolaze po svoje sopstvene životne lekcije
Osam sati kasnije sedela sam sama na najvišem vrhu Berima, na skoro 1800 metara nadmorske visine i gledala kako se poslednji zraci sunca razlivaju istovremeno iznad Srbije, Crne Gore i Bosne i Hercegovine i mislila o tome kako iz te tačke i Ibar i jezero Gazivode imaju potpuno drugačije značenje nego u podnožju – samo mali tragovi sinergije prirode i civilizacije, dok ljudi koji im ta značenja daju ne postoje ni kao tačkice.
Između te dve slike stali su jedan čovek iz Zubinog Potoka, novinarka iz Leposavića, reper iz Osojana, jedna majka iz Prištine sa svojim petnaestogodišnjim sinom i rečenica koju nikada neću zaboraviti:
„Ne veruješ svojim nogama.“
Ali da krenem od početka.
[caption id="attachment_5008790" align="aligncenter" width="1170"] Kosi most dužine 50 metara u završnom delu ferate[/caption]
Dragišina priča: Priroda jača od politika
Dragišu sam do tada poznavala isključivo kao kolegu iz Konventa. Tog dana sam ga upoznala i kao planinarskog vodiča iz Zubinog Potoka. Bili su mi poznati njegov entuzijazam, upornost, ljubav prema prirodi i Ibarskom Kolašinu, njegovom rodnom kraju. Znala sam koliko je vremena, energije i posvećenosti ulagao da to parče Kosova između planine Mokra Gora i jezera Gazivode postane prepoznatljiv turistički brend. Tek kada sam stigla tamo, shvatila sam da za njega Berim nikada nije bio samo ferata, već ideja.
Sve je to nastajalo iz jednog, naizgled jednostavnog uverenja. Da priroda može biti jača od politike. Da će ljudi ostati ako ovde mogu pristojno da zarade od sopstvene privredne aktivnosti. Da će drugi doći ako otkriju koliko je ovaj kraj impozantan i da turizam oko Gazivoda može biti jedan od načina za opstanak lokalne srpske zajednice.
[caption id="attachment_5008791" align="aligncenter" width="1440"] Jezero Gazivode na Kosovu[/caption]
Vikendice oko jezera, smeštajni i ugostiteljski kapaciteti, vodeni sportovi u kombinaciji sa planinarskim i hajking sadržajima i ferata Berim kao kruna. Najduža na Balkanu, jedna od najimpozantnijih u celoj Evropi, sa preko četiri kilometra žice, četiri viseća mosta i usponom kroz pećinu. Spaja četiri stenovita vrha Berima, jednog od najlepših delova Mokre Gore, planine koja pripada prokletijskom planinskom masivu prema kome, iz razloga koje još uvek nisam utvrdila, od prvog susreta osećam neki čudni spoj magnetske privlačnosti i strahopoštovanja.
Berim: Između neba i zemlje
Na Berim nisam pošla sama. Sanja, novinarka rodom iz Leposavića, vraćala se na mesto na kome je pre nekoliko godina doživela ozbiljnu povredu. Dugo je vagala da li će ponovo stati na stene Berima. Onda je odlučila da o svom ponovnom usponu napravi dokumentarni film i povela se snimatelja koji se, zajedno sa nama, penjao uz feratu sa kamerom okačenom o struk. Eldona je došla iz Prištine. Zaljubljena u planine i vrhove. Njenom sinu tinejdžeru to je bio prvi uspon feratom, kao i meni.
Kasnije sam razmišljala o tome kako su sve naše prethodne odrednice tog dana na ferati bile irelevantne. Ko se kako zove, odakle je, čime se bavi. Jedino je bilo važno da li su svi članovi grupe bezbedni, da li im treba pomoć, da li ćemo svi zajedno, kao grupa, stići do cilja.
Većina ljudi na Berim dolazi zbog visećih mostova. Neki zbog toga što misle da će se tako osloboditi straha od visine. Drugi, pak, zato što nemaju strah od visine dolaze sa jasnom svešću o tome da hodati po njima, u bukvalnom smislu, znači biti živ između neba i zemlje. Ja spadam u drugu grupu. Hrabrost me nije izdala ni na jednom od visećih mostova, uključujući i onaj koji je podrazumevao samo hod po jednoj žici između dva stenovita odseka. Međutim, na putu do njih zaustavila me je gotovo vertikalna stena sa metalnim gazištima. Na mestu na kome, kako sam kasnije saznala, gotovo niko ne zastane.
[caption id="attachment_5008799" align="aligncenter" width="1600"] Pogled iz pećine, pauza nakon prve vertikalne deonice[/caption]
Kad noge glavi odbiju poslušnost
Glava je govorila da mogu. Znala sam da sam bezbedno vezana, kao i da je oprema proverena. Znala sam da nema realne opasnosti. Ali noge nisu htele da poslušaju.
Dragiša je pokušavao da me pokrene mešavinom nestrpljenja, frustracije i iskrene želje da uspem. Video je stotine ljudi kako prolaze tom deonicom i verovatno nije mogao da razume zašto sam stala baš tu. Onda je zastao, pogledao me i uradio nešto što rade samo zaista dobri vodiči. Pozvao je mlađeg kolegu, momka koga sam tog dana prvi put videla u životu. Kasnije sam saznala da je gotovo ceo život proveo u Osojanu, maloj srpskoj enklavi južno od Ibra, i da stvara i izvodi rep muziku.
Danilo je došao do mene bez velike drame. Nije pokušavao da me ubedi da nema razloga za strah. Nije mi držao motivacioni govor. Samo je stao ispred mene, vezao me za sebe i rekao: „Ti ne veruješ svojim nogama.“ Tek nedeljama kasnije, koliko mi je trebalo da obradim ceo taj dan, shvatila sam koliko je bio u pravu, jer nije se radilo o steni, već o meni.
[caption id="attachment_5008798" align="aligncenter" width="1170"] Klupa za odmor na steni[/caption]
Celog života sam verovala glavi. Analizi, planovima, kontroli, razumu. A telo je očigledno znalo nešto što glava nije. Danilo mi je pokazao gde da gledam. Ne u provaliju i ne u vrh, već u sledeći oslonac. „Ne razmišljaj gde ćeš biti za minut. Fokusiraj se samo na jedan korak.“
I napravila sam ga. Pa još jedan. Pa još jedan. Ne umem tačno da objasnim šta se dogodilo. Ne mogu da kažem da je strah nestao. Samo je prestao da bude važniji od sledećeg koraka. Posle te deonice kao da je neko otključao nešto u meni. Počela sam da hodam. Ne više protiv planine, nego zajedno sa njom.
Bilo je još nekoliko sličnih deonica kasnije, ali Danilo je bio sa mnom sve do samog kraja i nije dozvoljavao da se ponovi blokada sa početka staze.
Viseći mostovi i ravnodušan Ibar
Onda su došli viseći mostovi. Oni zbog kojih se dolazi na Berim. Ispod mene vazduh. Iznad mene oblaci. Sa obe strane samo litice. U jednom trenutku shvatila sam da više uopšte ne razmišljam o tome što se dogodilo na početku staze. Žena koja je bila sigurna da će po nju morati da dođe helikopter jednostavno je nestala. Na njeno mesto došla je neka druga.
Hodala sam po nebu iznad Kosova. To je jedini izraz kojim mogu da opišem te minute skoro bestelesnog iskustva.
Kada smo konačno svi stigli na najviši vrh Berima, nokti su mi bili polomljeni, kolena odrana, ruke pune sitnih posekotina. Nisam očekivala navalu suza. Onih koje dođu kada telo uradi nešto za šta je bilo potpuno sigurno da nije sposobno.
[caption id="attachment_5008797" align="aligncenter" width="1169"] Viseći most-žica[/caption]
Podigla sam pogled. Videla sam iz iste tačke najviše vrhove Prokletija, Hajlu, Pešter, Rogoznu, obrise Kopaonika. Parče Ibra i Gazivoda. Sa te visine reka nije delila ništa. Samo je tekla. Kao što to radi vekovima, potpuno ravnodušna prema svim pokušajima ljudi da je pretvore u političku kategoriju.
Negde ispod mene bili su potopljeni Brnjaci i ostaci dvora kraljice Jelene Anžujske. Pomislila sam koliko se istorije sabralo na tom malom prostoru. Koliko su se puta menjale države, granice, zastave i vojske. A krajolik u koji sam tog trenutka gledala, ostajao je isti.
Kada je početna euforija prošla, udaljila sam se od ostalih. Poslednji zraci sunca polako su nestajali. Zlatna svetlost mešala se sa sivim nebom, a planinski vrhovi gubili su oštre konture i postajali jedna velika tiha silueta. To je ona retka tišina u kojoj se konačno čuju sopstvene misli.
Razmišljala sam kako je sve ispalo potpuno drugačije od onoga što sam očekivala. Mislila sam da dolazim zbog ferate, a dobila sam lekciju o poverenju. I jednu mnogo značajniju, koju tada još nisam umela da prepoznam.
[caption id="attachment_5008801" align="aligncenter" width="1024"] Most dužine 27 metara[/caption]
Sever Kosova: Vizija turizma umesto barikada
Poslednjih dana, gledajući snimke rušenja vikendica na Gazivodama, ponovo sam se vratila danu na Berimu. Dragiša i mnogi drugi ljudi sa severa Kosova godinama su pokušavali da ovaj kraj učine mestom na koje ljudi dolaze zbog prirode i turizma, umesto zbog raznih vrsta kriza.
Jedina javna plaža na Gazivodama izgrađena je sredstvima Evropske unije 2013. godine, dok je ferata izgrađena uz podršku Vlade Kraljevine Norveške. Hotel „Jezero“, vikendice uz obalu Gazivoda… sve je to bilo deo iste vizije: da planina i jezero postanu razlog da ljudi ostanu, da drugi požele da dođu, da se sever Kosova jednog dana prepoznaje po turizmu, a ne po barikadama.
Nije to bila naivna, već hrabra ideja, jer je podrazumevala veru u to da se budućnost može graditi sporije nego što se sukobi obnavljaju.
Danas ta vizija izgleda krhkije nego ikada. Plaža i 17 vikendica srušene su u pravnom zamešateljstvu koje je dovelo u pitanje bazično poverenje u postojanje vladavine prava na Kosovu. Srušen je i jedini hotel na obali Gazivoda. Sada je na svim tim mestima policija. Umesto planinara i kupača, povećava se broj uniformi.
Ovakav trend sasvim sigurno će dovesti u pitanje i funkcionisanje ferate Berim, koja je zbog aktuelne bezbednosne situacije na severu Kosova ovog leta zatvorena.
Poraz ideje da razvoj može da nadjača strah
Ne mogu da se otmem utisku da se pred našim očima menja sama predstava o ovom prostoru. Kraj koji je pokušao da živi od prirode, postaje bezbednosna zona. To nije poraz samo ljudi koji su ovde ulagali svoj rad. Dragiše, ili oca i sina iz porodice Jakšić, koje skrhane od bespomoćnosti nad ruševinama hotela „Jezero“ danima gledamo. To nije samo poraz vlasti u Beogradu i Prištini, niti poraz srpske lokalne zajednice.
To je poraz jedne ideje. Ideje da razvoj može biti jači od straha. Da turizam može biti održiviji od konflikta. Da ljudi mogu ostati zato što vide budućnost, a ne zato što nemaju gde da odu. Da drugi, poput mene, ovde mogu da dolaze po svoje sopstvene životne lekcije. Da nauče koliko je važno poverenje. I u sebe i u druge. I kako je ponekad potrebno napraviti samo jedan, zaista mali korak kada ne vidimo izlaz. Možda zato danas, više nego tada, razumem zašto me je Berim toliko promenio.
[caption id="attachment_5008800" align="aligncenter" width="1024"] Rušenje vikendica na Gazivodama[/caption]
Ne zbog ferate, nego zbog ljudi. Zbog Sanje iz Leposavića, koja se vratila na Berim da se suoči sa strahom nakon nezgode posle koje su je satima na rukama sa Berima spuštali planinari iz Peći. I to ne samo da se vratila, nego je o tom povratku napravila i film, kako bi za Berim saznalo što više ljudi. Zbog Eldone, koja je odlučila da prvo iskustvo ferate njenom sinu bude baš tu i koja je Bojani vezivala pertle kad god bi primetila da su odvezane. Lako, kao da se znaju ceo život, iako su se tog dana upoznale. Zbog Danila iz Osojana, koji za trideset sekundi daje dijagnozu za koju ljudi plaćaju godine psihoterapije.
Verovala sam da je moguće da Ibarski Kolašin i sever Kosova postanu poznati po njima. Po ljudima koji vode druge po planini, po „penjačima“, kako nas je tog jutra na putu prema Berimu nazvao radnik na benzinskoj pumpi u Zubinom Potoku. Po kupanju u jezeru. Po plaži na kojoj se ljudi smeju, umesto što sada na njoj plaču. Po zalascima sunca iznad Gazivoda.
Jer to je sever Kosova koji sam upoznala tog dana. I koji, uprkos svemu, odbijam da zaboravim.
Autorka je koordinatorka Nacionalnog konventa o Evropskoj unijiSamo u avgustu: Uštedite tri hiljade dinara na godišnjoj pretplati na digitalno izdanje „Vremena“! _Iskoristite popust ovdei podržite nezavisno novinarstvo.',
title: 'San o Gazivodama na liticama Berima: Hodala sam po nebu iznad Kosova',
pubdate: '2026-08-03 10:08:47',
authors: authors,
sections: "Mozaik",
tags: "Berim,Ferata,Gazivode,Kosovo",
access_level: access_level,
article_type: "news",
reader_type: reader_type
};
(function (d, s) {
var sf = d.createElement(s);
sf.type = 'text/javascript';
sf.async = true;
sf.src = (('https:' == d.location.protocol)
? 'https://d7d3cf2e81d293050033-3dfc0615b0fd7b49143049256703bfce.ssl.cf1.rackcdn.com'
: 'http://t.contentinsights.com') + '/stf.js';
var t = d.getElementsByTagName(s)[0];
t.parentNode.insertBefore(sf, t);
})(document, 'script');
dataLayer.push({
'event': 'Pageview',
'pagePath': url,
'pageTitle': 'San o Gazivodama na liticama Berima: Hodala sam po nebu iznad Kosova',
'pageContent': 'Negde na polovini prve vertikalne deonice uspona bila sam potpuno sigurna da će po mene morati da dođe helikopter. Ne preterujem. Bila sam zalepljena za stenu, nesposobna da napravim jedan jedini korak napred, a ni nazad. Ferata je jednosmerni put kojim nije moguće kretati se unazad.
Osam sati kasnije sedela sam sama na najvišem vrhu Berima, na skoro 1800 metara nadmorske visine i gledala kako se poslednji zraci sunca razlivaju istovremeno iznad Srbije, Crne Gore i Bosne i Hercegovine i mislila o tome kako iz te tačke i Ibar i jezero Gazivode imaju potpuno drugačije značenje nego u podnožju – samo mali tragovi sinergije prirode i civilizacije, dok ljudi koji im ta značenja daju ne postoje ni kao tačkice.
Između te dve slike stali su jedan čovek iz Zubinog Potoka, novinarka iz Leposavića, reper iz Osojana, jedna majka iz Prištine sa svojim petnaestogodišnjim sinom i rečenica koju nikada neću zaboraviti:
„Ne veruješ svojim nogama.“
Ali da krenem od početka.
[caption id="attachment_5008790" align="aligncenter" width="1170"] Kosi most dužine 50 metara u završnom delu ferate[/caption]
Dragišina priča: Priroda jača od politika
Dragišu sam do tada poznavala isključivo kao kolegu iz Konventa. Tog dana sam ga upoznala i kao planinarskog vodiča iz Zubinog Potoka. Bili su mi poznati njegov entuzijazam, upornost, ljubav prema prirodi i Ibarskom Kolašinu, njegovom rodnom kraju. Znala sam koliko je vremena, energije i posvećenosti ulagao da to parče Kosova između planine Mokra Gora i jezera Gazivode postane prepoznatljiv turistički brend. Tek kada sam stigla tamo, shvatila sam da za njega Berim nikada nije bio samo ferata, već ideja.
Sve je to nastajalo iz jednog, naizgled jednostavnog uverenja. Da priroda može biti jača od politike. Da će ljudi ostati ako ovde mogu pristojno da zarade od sopstvene privredne aktivnosti. Da će drugi doći ako otkriju koliko je ovaj kraj impozantan i da turizam oko Gazivoda može biti jedan od načina za opstanak lokalne srpske zajednice.
[caption id="attachment_5008791" align="aligncenter" width="1440"] Jezero Gazivode na Kosovu[/caption]
Vikendice oko jezera, smeštajni i ugostiteljski kapaciteti, vodeni sportovi u kombinaciji sa planinarskim i hajking sadržajima i ferata Berim kao kruna. Najduža na Balkanu, jedna od najimpozantnijih u celoj Evropi, sa preko četiri kilometra žice, četiri viseća mosta i usponom kroz pećinu. Spaja četiri stenovita vrha Berima, jednog od najlepših delova Mokre Gore, planine koja pripada prokletijskom planinskom masivu prema kome, iz razloga koje još uvek nisam utvrdila, od prvog susreta osećam neki čudni spoj magnetske privlačnosti i strahopoštovanja.
Berim: Između neba i zemlje
Na Berim nisam pošla sama. Sanja, novinarka rodom iz Leposavića, vraćala se na mesto na kome je pre nekoliko godina doživela ozbiljnu povredu. Dugo je vagala da li će ponovo stati na stene Berima. Onda je odlučila da o svom ponovnom usponu napravi dokumentarni film i povela se snimatelja koji se, zajedno sa nama, penjao uz feratu sa kamerom okačenom o struk. Eldona je došla iz Prištine. Zaljubljena u planine i vrhove. Njenom sinu tinejdžeru to je bio prvi uspon feratom, kao i meni.
Kasnije sam razmišljala o tome kako su sve naše prethodne odrednice tog dana na ferati bile irelevantne. Ko se kako zove, odakle je, čime se bavi. Jedino je bilo važno da li su svi članovi grupe bezbedni, da li im treba pomoć, da li ćemo svi zajedno, kao grupa, stići do cilja.
Većina ljudi na Berim dolazi zbog visećih mostova. Neki zbog toga što misle da će se tako osloboditi straha od visine. Drugi, pak, zato što nemaju strah od visine dolaze sa jasnom svešću o tome da hodati po njima, u bukvalnom smislu, znači biti živ između neba i zemlje. Ja spadam u drugu grupu. Hrabrost me nije izdala ni na jednom od visećih mostova, uključujući i onaj koji je podrazumevao samo hod po jednoj žici između dva stenovita odseka. Međutim, na putu do njih zaustavila me je gotovo vertikalna stena sa metalnim gazištima. Na mestu na kome, kako sam kasnije saznala, gotovo niko ne zastane.
[caption id="attachment_5008799" align="aligncenter" width="1600"] Pogled iz pećine, pauza nakon prve vertikalne deonice[/caption]
Kad noge glavi odbiju poslušnost
Glava je govorila da mogu. Znala sam da sam bezbedno vezana, kao i da je oprema proverena. Znala sam da nema realne opasnosti. Ali noge nisu htele da poslušaju.
Dragiša je pokušavao da me pokrene mešavinom nestrpljenja, frustracije i iskrene želje da uspem. Video je stotine ljudi kako prolaze tom deonicom i verovatno nije mogao da razume zašto sam stala baš tu. Onda je zastao, pogledao me i uradio nešto što rade samo zaista dobri vodiči. Pozvao je mlađeg kolegu, momka koga sam tog dana prvi put videla u životu. Kasnije sam saznala da je gotovo ceo život proveo u Osojanu, maloj srpskoj enklavi južno od Ibra, i da stvara i izvodi rep muziku.
Danilo je došao do mene bez velike drame. Nije pokušavao da me ubedi da nema razloga za strah. Nije mi držao motivacioni govor. Samo je stao ispred mene, vezao me za sebe i rekao: „Ti ne veruješ svojim nogama.“ Tek nedeljama kasnije, koliko mi je trebalo da obradim ceo taj dan, shvatila sam koliko je bio u pravu, jer nije se radilo o steni, već o meni.
[caption id="attachment_5008798" align="aligncenter" width="1170"] Klupa za odmor na steni[/caption]
Celog života sam verovala glavi. Analizi, planovima, kontroli, razumu. A telo je očigledno znalo nešto što glava nije. Danilo mi je pokazao gde da gledam. Ne u provaliju i ne u vrh, već u sledeći oslonac. „Ne razmišljaj gde ćeš biti za minut. Fokusiraj se samo na jedan korak.“
I napravila sam ga. Pa još jedan. Pa još jedan. Ne umem tačno da objasnim šta se dogodilo. Ne mogu da kažem da je strah nestao. Samo je prestao da bude važniji od sledećeg koraka. Posle te deonice kao da je neko otključao nešto u meni. Počela sam da hodam. Ne više protiv planine, nego zajedno sa njom.
Bilo je još nekoliko sličnih deonica kasnije, ali Danilo je bio sa mnom sve do samog kraja i nije dozvoljavao da se ponovi blokada sa početka staze.
Viseći mostovi i ravnodušan Ibar
Onda su došli viseći mostovi. Oni zbog kojih se dolazi na Berim. Ispod mene vazduh. Iznad mene oblaci. Sa obe strane samo litice. U jednom trenutku shvatila sam da više uopšte ne razmišljam o tome što se dogodilo na početku staze. Žena koja je bila sigurna da će po nju morati da dođe helikopter jednostavno je nestala. Na njeno mesto došla je neka druga.
Hodala sam po nebu iznad Kosova. To je jedini izraz kojim mogu da opišem te minute skoro bestelesnog iskustva.
Kada smo konačno svi stigli na najviši vrh Berima, nokti su mi bili polomljeni, kolena odrana, ruke pune sitnih posekotina. Nisam očekivala navalu suza. Onih koje dođu kada telo uradi nešto za šta je bilo potpuno sigurno da nije sposobno.
[caption id="attachment_5008797" align="aligncenter" width="1169"] Viseći most-žica[/caption]
Podigla sam pogled. Videla sam iz iste tačke najviše vrhove Prokletija, Hajlu, Pešter, Rogoznu, obrise Kopaonika. Parče Ibra i Gazivoda. Sa te visine reka nije delila ništa. Samo je tekla. Kao što to radi vekovima, potpuno ravnodušna prema svim pokušajima ljudi da je pretvore u političku kategoriju.
Negde ispod mene bili su potopljeni Brnjaci i ostaci dvora kraljice Jelene Anžujske. Pomislila sam koliko se istorije sabralo na tom malom prostoru. Koliko su se puta menjale države, granice, zastave i vojske. A krajolik u koji sam tog trenutka gledala, ostajao je isti.
Kada je početna euforija prošla, udaljila sam se od ostalih. Poslednji zraci sunca polako su nestajali. Zlatna svetlost mešala se sa sivim nebom, a planinski vrhovi gubili su oštre konture i postajali jedna velika tiha silueta. To je ona retka tišina u kojoj se konačno čuju sopstvene misli.
Razmišljala sam kako je sve ispalo potpuno drugačije od onoga što sam očekivala. Mislila sam da dolazim zbog ferate, a dobila sam lekciju o poverenju. I jednu mnogo značajniju, koju tada još nisam umela da prepoznam.
[caption id="attachment_5008801" align="aligncenter" width="1024"] Most dužine 27 metara[/caption]
Sever Kosova: Vizija turizma umesto barikada
Poslednjih dana, gledajući snimke rušenja vikendica na Gazivodama, ponovo sam se vratila danu na Berimu. Dragiša i mnogi drugi ljudi sa severa Kosova godinama su pokušavali da ovaj kraj učine mestom na koje ljudi dolaze zbog prirode i turizma, umesto zbog raznih vrsta kriza.
Jedina javna plaža na Gazivodama izgrađena je sredstvima Evropske unije 2013. godine, dok je ferata izgrađena uz podršku Vlade Kraljevine Norveške. Hotel „Jezero“, vikendice uz obalu Gazivoda… sve je to bilo deo iste vizije: da planina i jezero postanu razlog da ljudi ostanu, da drugi požele da dođu, da se sever Kosova jednog dana prepoznaje po turizmu, a ne po barikadama.
Nije to bila naivna, već hrabra ideja, jer je podrazumevala veru u to da se budućnost može graditi sporije nego što se sukobi obnavljaju.
Danas ta vizija izgleda krhkije nego ikada. Plaža i 17 vikendica srušene su u pravnom zamešateljstvu koje je dovelo u pitanje bazično poverenje u postojanje vladavine prava na Kosovu. Srušen je i jedini hotel na obali Gazivoda. Sada je na svim tim mestima policija. Umesto planinara i kupača, povećava se broj uniformi.
Ovakav trend sasvim sigurno će dovesti u pitanje i funkcionisanje ferate Berim, koja je zbog aktuelne bezbednosne situacije na severu Kosova ovog leta zatvorena.
Poraz ideje da razvoj može da nadjača strah
Ne mogu da se otmem utisku da se pred našim očima menja sama predstava o ovom prostoru. Kraj koji je pokušao da živi od prirode, postaje bezbednosna zona. To nije poraz samo ljudi koji su ovde ulagali svoj rad. Dragiše, ili oca i sina iz porodice Jakšić, koje skrhane od bespomoćnosti nad ruševinama hotela „Jezero“ danima gledamo. To nije samo poraz vlasti u Beogradu i Prištini, niti poraz srpske lokalne zajednice.
To je poraz jedne ideje. Ideje da razvoj može biti jači od straha. Da turizam može biti održiviji od konflikta. Da ljudi mogu ostati zato što vide budućnost, a ne zato što nemaju gde da odu. Da drugi, poput mene, ovde mogu da dolaze po svoje sopstvene životne lekcije. Da nauče koliko je važno poverenje. I u sebe i u druge. I kako je ponekad potrebno napraviti samo jedan, zaista mali korak kada ne vidimo izlaz. Možda zato danas, više nego tada, razumem zašto me je Berim toliko promenio.
[caption id="attachment_5008800" align="aligncenter" width="1024"] Rušenje vikendica na Gazivodama[/caption]
Ne zbog ferate, nego zbog ljudi. Zbog Sanje iz Leposavića, koja se vratila na Berim da se suoči sa strahom nakon nezgode posle koje su je satima na rukama sa Berima spuštali planinari iz Peći. I to ne samo da se vratila, nego je o tom povratku napravila i film, kako bi za Berim saznalo što više ljudi. Zbog Eldone, koja je odlučila da prvo iskustvo ferate njenom sinu bude baš tu i koja je Bojani vezivala pertle kad god bi primetila da su odvezane. Lako, kao da se znaju ceo život, iako su se tog dana upoznale. Zbog Danila iz Osojana, koji za trideset sekundi daje dijagnozu za koju ljudi plaćaju godine psihoterapije.
Verovala sam da je moguće da Ibarski Kolašin i sever Kosova postanu poznati po njima. Po ljudima koji vode druge po planini, po „penjačima“, kako nas je tog jutra na putu prema Berimu nazvao radnik na benzinskoj pumpi u Zubinom Potoku. Po kupanju u jezeru. Po plaži na kojoj se ljudi smeju, umesto što sada na njoj plaču. Po zalascima sunca iznad Gazivoda.
Jer to je sever Kosova koji sam upoznala tog dana. I koji, uprkos svemu, odbijam da zaboravim.
Autorka je koordinatorka Nacionalnog konventa o Evropskoj unijiSamo u avgustu: Uštedite tri hiljade dinara na godišnjoj pretplati na digitalno izdanje „Vremena“! _Iskoristite popust ovdei podržite nezavisno novinarstvo.',
'pageDate': '2026-08-03 10:08:47',
'pageAuthor': authors,
'visitorType': visitor_type,
});
console.log(post_id);
console.log('Pushed');
});
Kosi most dužine 50 metara u završnom delu ferate[/caption]
