"Svi koji su imali posla sa mnom dok sam bio načelnik SID-a ispitivani su: te ima li nešto o Ibarskoj magistrali, o Vuku, o Dani; jesam li pričao o Sablji; imam li kontakta sa kriminalcima? Ljudi su pozivani iz inostranstva da odgovaraju na takva pitanja. I nisu našli ništa"
Da novinare tajna policija sluša povremeno ili stalno, poznato je. Retko se, međutim, događa da to izađe i u javnost. Pitanje je zašto i kako i baš sad
Postoji li – ili, pak, ne postoji? – čuveni snimak razgovora Dejana Milenkovića Bagzija i advokata Biljane Kajganić? Oko tog jednostavnog pitanja – da ili ne? – nikako da se postigne konsenzus u našoj izvršnoj i pravosudnoj vlasti. Pošto jedna stvar ili postoji ili ne postoji, ona ne može istovremeno i da postoji i da ne postoji; reč je o elementarnoj logici, koja, međutim, u vlasti ne mora da postoji, kao što nam iskustvo pokazuje
Sada je i grčka policija počela da se pita šta se zapravo događalo u onoj tajanstvenoj junskoj solunskoj noći kada je uhapsila Dejana Milenkovića: zašto nije imao nikakva dokumenta, ali je imao mnogo para; kud je krenuo, jadan; i zašto sve to upadljivo ne zanima ovdašnje vlasti
Sa jednog suđenja na drugo pronosi se ista priča: ništa nije istina, a prava je istina sasvim suprotna i videćete vi već kad mi iznesemo dokaze. Taj cirkus praćen je odgovarajućom medijskom logistikom, koja sada već prelazi na uvijene pretnje
Prošle subote (25. septembar) automobil u kome su bili Milan Veruović, telohranitelj Zorana Đinđića, teško ranjen u atentatu od 12. marta, njegova supruga i policajac koji ga štiti bio je predmet napada. Plava "opel astra" bez registarskih tablica pokušala je da im preseče put; tom prilikom Veruović je video dva lica, vozača i suvozača koji je imao kačket nabijen na oči i automatsku pušku u rukama; taman je krenuo da spušta desni prozor. Veruović je viknuo policajcu, koji je bio za volanom, da beži; ovaj, okretan i pametan momak, smesta je dao gas i došlo je do jurnjave po beogradskim ulicama, uključujući i vožnju po trotoarima
Nastavak suđenja polako otkriva ne samo čudovišnost samog zločina nego i nakaznost unutrašnjeg uređenja JSO-a, Miloševićevog eskadrona smrti i oružane ruke organizovanog kriminala u Srbiji. Tim nesrećnicima kažu "ubij!", a oni pitaju samo – "koga?", jer je to, kao i prodaja narkotika, "državni posao", što reče njihov šef Ulemek. Posao je jasan: odbij "zadatak" i ode glava; a nađe se i po dvadesetak hiljada maraka. Sve ide usmeno i nasamo, obična policija ne sme ni da ih pogleda jer su oni iznad zakona zemlje, oni su "Jedinica" sa "pijetetom"
Bura koju je prošli broj "Vremena" izazvao postavila je više pitanja nego što je dala odgovora. Neki se češu tamo gde ih ne svrbi; neki su se samo uvredili, bez dalje argumentacije; a neki se ponašaju po sopstvenim navikama iz realnog socijalizma. Niko pritom ne demantuje da je do spornog događaja zaista došlo; niko se nije ponudio da javnosti Srbije objasni šta se, kako i zašto desilo; svi su naglo zaboravili predistoriju te tužne priče, mada ta predistorija traje nekoliko meseci
Svaki put kada ga pritesne nezgodnim pitanjima, Milorad Ulemek Legija i njegovi advokati počnu da se vade da kako će, eto, "najvažnije i ključne dokaze" izneti tek na kraju. Tako se polako izduvava onaj propagandni balon od proletos. Ne pomažu ni prateći skandali Legijine medijske logistike, a neki planovi i dogovori, izgleda, propadaju usput. Sve je jasnije da je ovde reč o pukom razvlačenju procesa po svaku cenu, dok se zločin ne banalizuje do apsurda
Bagzi neće biti jedini koji je pao u Solunu: neka se pripreme Dućine, Legijine i druge poslovne veze, ali i neki od begunaca sa optužnice za ubistvo Zorana Đinđića. Operativna obrada grčke policije trajala je dovoljno dugo da pohvata razne zanimljive "veze lica", a tehnička inteligencija službi bezbednosti opet je nadmašila konkurenciju zaposlenu kod organizovanog kriminala
Oprezni ljudi upozoravali su i pre 17 meseci da se u vanrednom stanju ne prenagljuje. Ustavni sud Srbije tada je ćutao, ali sada donosi odluku prema kojoj su neki delovi vladinih uredbi u vanrednom stanju bili neustavni. Advokati odbrane u procesu za ubistvo Zorana Đinđića trljaju ruke, a dve udovice već od države Srbije traže šeststo miliona dinara odštete za rušenje čuvene zgrade u Šilerovoj 38–40 u Zemunu
