Stenogrami Anketnog odbora Skupštine Jugoslavije, osnovanog da ispita okolnosti oko ubistva ministra odbrane Pavla Bulatovića, nisu mnogo doprineli rasvetljavanju tog zločina, ali su bacili svetlo na neke druge stvari
Okolnost da se politički život u Srbiji sve više vrti oko afera u koje su umešane tajne službe – i paraslužbe – trebalo bi da zabrinjava. Vojne službe i obaveštajna služba SID bile su marginalizovane; od milicije je stvorena armija građanskog rata, a Služba državne bezbednosti narasla je preko svake mere kao isključivo i svemoćno oruđe jednog čoveka. Nezdrava fascinacija stranaka DOS-a tajnim službama glavni je razlog što na tom planu još nije uspostavljena prirodna i poželjna ravnoteža
Sama okolnost da su telefonski razgovori Slobodana Miloševića bili snimani skoro tri godine već je dovoljno skandalozna za tadašnje – ali i sadašnje jer se nešto nisu mnogo menjali – rukovodioce službi bezbednosti
Teritorija bivše Jugoslavije spada među značajnije koridore za ilegalno useljavanje u Evropu. MUP Srbije u istom periodu prepolovio je broj ilegalnih prelazaka (sa 3788 u 2000. godini, na 1278 u 2001). Da bi se razumela dinamika i logika kretanja ilegalnih useljenika potrebni su detaljniji podaci: koliko ilegalaca se uhvati na granici pri ulasku; koliko u dubini teritorije i u kolikoj dubini; koliko pri pokušaju izlaska, a koliko u drugim zemljama kad jednom nesmetano prođu kroz neku državu. Takvi podaci ukazali bi – između ostalog – na dva fenomena: na organizovane lance (za koje se zna da postoje) i na policijsku korupciju (za koju se osnovano sumnja da postoji)
Objavljivanje ovih razgovora pada pred početak suđenja Miloševiću u Hagu; namera je bila da se pokaže samo uzorak autentične robe, pa se vi mislite šta sve još ima tamo odakle je ovo stiglo
Prvi ministar unutrašnjih poslova nezavisne Bosne i Hercegovine "pao" je u Beogradu po poternici Interpola, ali i po nekim drugim osnovama koje će se tek pokazati - u Beogradu. Na izvestan način odatle je i počeo
"Bezbednosna kultura" političkih stranaka svodi se – uprošćeno rečeno – na dva posla: obaveštajni (znati šta protivnik, ali i koalicioni partner, smera i kakva je situacija kod njih); i kontraobaveštajni (sprečiti protivnika, ali i koalicionog partnera, da saznaju šta stranka smera i kakva je u njoj situacija). Da se odmah razumemo: sve su to legalna, legitimna i korektna sredstva političke borbe – dok ne pređu granicu krivičnog dela i spadaju u nasleđe višestranačke demokratije u celom svetu
Izgleda da je slučaj majora Pjer-Anrija Binela donekle preuveličan sa obe strane: u Francuskoj iz određenih razloga, a kod nas u nedostatku nekih boljih rezultata
Početak bombardovanja Jugoslavije, 24. marta 1999, zatekao je ambasadora Slobodana Unkovića sasvim nespremnog, kaže pukovnik Arsenije Stanković: "Zatvorio se u krug ambasade u strahu od atentata; diplomatama je zabranio sve spoljne kontakte i svaki oblik protesta protiv agresije... A onda se desio strašan incident: nesmotreno sam saopštio gospođi Unković da je u našoj zemlji rat, da je koliko juče bombardovana rafinerija nafte u Pančevu i da su srušeni neki mostovi. Ispalo je da ona nije znala za rat"
Zemlje koje imaju automobilsku industriju po pravilu ne dopuštaju svojim državnim organima da koriste vozila strane proizvodnje – barem ne u normalne, svakodnevne svrhe
Što pre se DOS oslobodi sopstvene fascinacije Državnom bezbednošću i što pre stranke članice i njihovi lideri i liderčići odustanu od "tog mračnog predmeta želja" – to bolje za njih, za narod, za državu i za Službu
Ništa tu nije slučajno: ni paravojna formacija iznenada zahvaćena "legalizmom"; ni nagla bolećivost ministara i načelnika; ni neskrivene simpatije nekih stranaka za oružanu pobunu; ni podudarnost političkih zahteva pobunjenika i tih istih stranaka; ni nervoza Zorana Đinđića koji je sa đavolom tikve sadio. Jedva je godinu dana prošlo od 5. oktobra, a smisao prevrata uveliko je revidiran: politička avet Slobodana Miloševića ukazuje se na horizontu, a DOS je paralisan od straha i nije u stanju da kontroliše Državnu bezbednost; Državna bezbednost ne samo što i dalje ima svoju oružanu ruku nego nije u stanju ni da je kontroliše. Došlo je dotle da ministar unutrašnjih poslova nudi ostavku pod pritiskom svojih potčinjenih. Postavlja se osnovno ustavno-pravno pitanje – ko ima monopol na primenu sile u Srbiji: država ili privatna lica?
