Početkom 1968. godine, pred kraj prvog polugodišta četvrtog razreda gimnazije, došao sam u sukob sa nastavnikom istorije. Na zahtev da definišem fašizam, odgovorio sam da je fašizam oblik nihilizma, što je potpuno izbezumilo nastavnika, koji je očekivao politički ispravnu formulu u stilu "fašizam je ekstremni oblik kapitalističkog imperijalizma". Napustio sam školu
"Sada u Srbiji ne mogu da odluče koju varijantu istorijske istine o Drugom svetskom ratu da proglase za stvarnu. To je apsurdno, jer stvarnost rata ne može da se promeni, komunisti su taj rat dobili. Ceo svet to vidi, nije u pitanju nikakav diktat sa strane. Jednostavno – da nije bilo uloge ruske strane u tom ratu, on bi bio nešto sasvim drugo. Poricati to da bi se napravila neka nova verzija istorije, da bi se neki ljudi, koji su tada bili na drugoj strani, amnestirali od krivice, to je strašno. U tom stalnom povratku u prošlost mi zapravo vršimo jedno veštačko usporavanje istorije"
U Srbiji je reč o težnji da se antifašizam isticanjem doprinosa četničkog pokreta učini nacionalnijim, srpskim. Uz to se neretko, putem anti-antifašizma, javljaju pokušaji rehabilitacije čak i otvorenih fašista. Na nekadašnjim i sadašnjim praznicima stare i novih država prelama se isti problem kao i u slučaju udžbenika istorije, ali i dnevno-političkih događaja i, uopšte, svega što ima veze sa prošlošću prema kojoj se proizvoljno određujemo, uzimajući od nje šta nam u kom trenutku odgovara
Kad neko pomene Dražu, morao bi da pomene i čitav niz nadasve zanimljivih istorijskih ličnosti, kakav je – da počnemo s njim – dr Stevan Moljević. Još nije Kraljevina Jugoslavija pošteno ni ispustila svoju napaćenu dušu, a Moljević je već sastavio svoj "memorandum" od 30. juna 1941. Taj spis – u trenutku kada je Treći rajh na vrhuncu moći – opisuje buduću raspodelu teritorija bivše Jugoslavije, ali i okolnih država – jednoga dana, kad pobedimo
"Građanski Beograd, onaj sada tihi, što ga nema po prijemima i fotosima sa banketa posle modnih revija i ne znam kakvih već skorojevićkih korzoa za prikazivanje, onaj Beograd što čita knjige, koji uživa u dobrim prevodima, kog je stid da bude deo opšteg socijalnog neukusa, onaj razočarani Beograd, čestiti, koji zna šta je data reč, koji ima memoriju a ipak prašta, koji je nekada stajao u redovima ispred Kinoteke zbog Viskontija i Bergmana i Tarkovskog, koji je voleo i pamti Nedu Spasojević na primer, koji nema novaca sada, ali je duhom zamašan, taj Beograd zna koliko bole Glembajevi – na više razina"
Beograđani su se prevozili konjskim tramvajem nepoznatog proizvođača, belgijskim BBC i PPC, nemačkim Simens i AEG, češkim Škoda i Tatra, italijanskim Breda i Divag, jugoslovenskim "Đuro Đaković", "Jesenice" i Goša, a uskoro će, po svemu sudeći, i španskim KAF tramvajem
Svet se oprostio od Aleksandra Solženjicina, pisca-disidenta čija su dela doprinela razobličavanju i rušenju sovjetskog totalitarizma
Marti Ahtisari naglašava da ne tvrdi da sve zna o kosovskom procesu, ali smatra da zna dosta. Od ovog odmerenog diplomate i jedna optimistička poruka: Balkan je region sa velikom istorijom, ali još većom budućnošću
Deset godina nakon velikog pokolja u Srebrenici, očigledno je da mnogima u Srbiji još nije jasno šta se tamo dogodilo
Kada su se pre tačno 70 godina, 6. decembra 1933. godine, otvorili restorani, klubovi i hoteli u najvećim gradovima Amerike i ponovo slobodno počeli da toče viski, pivo i šampanjac, posle čitavih 14 godina čuvene prohibicije na alkoholna pića – videlo se da je propast sveta i dalje u zakašnjenju, da se zapravo nije dogodilo ništa strašno i da javni život posle sloma "suvog režima" nije postao mnogo gori, to jest da je podjednako loš kao i dan ranije
Džejms Daglas Morison umro je od srčanog udara, u kadi, u hotelskoj sobi, trećeg jula 1971. godine. Da je bacanje kocke te noći imalo drugačiji ishod, Morison bi ovog osmog decembra napunio šezdeset godina. Ovakav kraj, međutim, ubrzao je početak ostvarenja njegove poslednje želje – želje da bude ozbiljno shvaćen kao pesnik
