Silovanje nije metafora

Silovanje je vrlo konkretan oblik nasilja koji jedna osoba čini nad drugom, mimo njene volje. Silovanje je čin u kom nasilnik potpuno poništava žrtvino „ja“, razara joj sliku sveta, sliku sebe i sliku sopstvenih granica koje svako od nas ima. Posle takvog iskustva, žrtva ostaje uništena iznutra, u dubokoj traumi, nesposobna da nađe reči kojima bi nekome objasnila kako se oseća i šta joj se sve dogodilo.

Zato reč „silovanje“ moramo da koristimo vrlo oprezno i obazrivo. Iako je jasno da je ovo društvo poslednjih devet godina žrtva jednog nasilnika, to se ne može ni približno uporediti sa iskustvom žrtve silovanja. A nju, silovanu osobu, i te kako može da povredi, jer joj šalje poruku da joj se nije dogodilo ništa što ne doživljava celo društvo. Šalje joj netačnu poruku, umanjuje značaj njene traume i poručuje joj da njeno iskustvo nije nenormalno, te da nije strašnije od života u Srbiji.

Aleksandar Vučić jeste osoba koju veliki deo društva vidi kao nasilnika, a sebe kao žrtve. I to viđenje, ponovimo, nije pogrešno.

Ali, nije Vučić sve. Imali smo i pre njega, mi kao društvo, probleme i devijacije, kao što je problem seksualnog nasilja. Ni pre njega nismo imali rešenja niti smo znali kako da reagujemo u određenim situacijama, na primer kad silovana žena izađe i kaže: ja sam silovana. Neke su bitke starije od Vučića i neke ih žene u ovom društvu biju dugo, duže nego što on hoda zemljom. Neke su pobede nadomak i te ih žene neće dati.

Pogotovo neće dati da se njihova i javna i unutrašnja borba svede na – metaforu.