Samoodbrana ili cenzura

Kada je u jednom trenutku postizborne drame u SAD već očigledno poraženi američki predsednik Donald Tramp u prenosu uživo iz Bele kuće u udarnom terminu po ko zna koji put počeo da govori o „izbornoj krađi“ i „prevari“, američke televizije ABC, CBC i NBC su posle nekoliko minuta prekinule prenos. „Moramo ovde da prekinemo jer je predsednik izneo niz neistinitih tvrdnji, uključujući i to da je došlo do izborne prevare“, rekao je voditelj NBC-ija Lester Holt i objasnio da za to što predsednik tvrdi nema ama baš nikakvih dokaza. U jednom drugom obraćanju Donalda Trampa, koje je počeo sličnim optužbama da je „pokraden“ i da je u toku „izborna prevara“, i televizija CNN je posle samo desetak sekundi prekinula prenos njegovog govora. Novinari u studiju su rekli da je „sad stvarno dosta“ i da neće više da prenose Trampove laži i sudeluju u obmanjivanju javnosti, jer još uvek aktuelni predsednik podriva izborni sistem SAD na kome počiva američka demokratija, te tako ugrožava samu demokratiju. Njegove napade ocenili su kao opasne po američko društvo.

Ovakva, do sada u istoriji nezabeležena reakcija vodećih američkih televizija na u istoriji nezabeležen pokušaj jednog američkog predsednika da diskredituje izborni proces izazvala je oštru polemiku i izvan SAD: Da li su američke televizije delovale u interesu javnosti ili sopstvenih političkih ubeđenja? Da li smo bili svedoci samoodbrane ili cenzure? Da li su američke televizije prekinule „širenje laži“ američkog predsednika jer je postojala bojazan da napujdane i naoružane Trampove pristalice izađu na ulice i dođe do nereda sa eventualnim ljudskim žrtvama, ili su ga prekinule jer se njihovim urednicima nije svidelo šta predsednik priča i oni lično ga ne vole i ne veruju mu? Da li su se američke televizije u ovom slučaju ogrešile o u SAD zagarantovanu slobodu govora?

Pošto se sve to dogodilo i događa se u nama dalekoj Americi, lako je doći do teorijskog zaključka da mediji nemaju pravo da bilo koga cenzurišu, pogotovo ne predsednika sopstvene države. Jer, gde je granica od koje bi trebalo da počne cenzura i ko je taj ko odlučuje kada je cenzura opravdana, a kada nije?

Stvari, međutim, postaju komplikovanije kada je u pitanju širenje verske, rasne ili nacionale mržnje. Da, širenje pomenute mržnje je u svim demokratskim zemljama zakonom zabranjeno, ali ako je zadatak medija da izveštavaju, da li treba da prenose i šta govori neko ko širi rasnu i drugu mržnju? Da li onda mediji učestvuju u širenju mržnje? I šta ako neko sa pozicije vlasti počne da širi mržnju? I šta ako neko svesno širi mržnju prema političkim protivnicima iste boje kože i vere u sopstvenoj zemlji?

Zapadni svet se promenio. Pobeda Donalda Trampa na predsedničkim izborima 2016. bila je vesnik tog novog sveta. Uprkos funkcionalnim državnim institucijama i većini medija koji su protiv njega, Tramp je na vlast u SAD došao besomučnim laganjem, sejanjem strahova, podgrevanjem frustracija i širenjem mržnje prema onima koji navodno ugrožavaju egzistenciju poštenih Amerikanaca, a to su u Trampovom vokabularu svi oni koji ne podržavaju njega. I posle četiri godine te pojave u Beloj kući preko sedamdeset miliona Amerikanaca glasalo je za Trampa, čak nekoliko miliona više nego 2016. Na kraju je uprkos svemu, uprkos pandemiji, pri izlaznosti od gotovo 150 miliona u američkom elektorskom sistemu tek nekoliko desetina hiljada glasova presudilo u korist Džozefa Bajdena.

Ovaj potez američkih televizija koje su prosto prekinule tiradu američkog predsednika o „izbornoj prevari“, za koju nije imao nikakve dokaze, rasplamsao je maštu ponekog u Srbiji. Zamislite da neki urednik RTS-a odluči da prekine uživo prenošeno uobičajeno obrušavanje predsednika Srbije Aleksandra Vučića na neistomišljenike, paušalno proglašavanje ovog ili onog za kriminalca, fašistu ili lopova, satanizaciju kolega sa kritičkih medija, i to obrazloži time da je predsednik „izneo niz neistinitih i neutemeljenih tvrdnji za koje nema dokaze“. Da li bi taj urednik bio „cenzor“ ili „heroj demokratije“?

Naravno da poređenje ne stoji sasvim, jer je RTS državna televizija. Ali, eto, čisto kao prilog razmišljanju o „samoodbrani“ ili „cenzuri“ u medijima, u situaciji kada neko sa pozicije vlasti svakodnevno baražnom paljbom obasipa društvo besomučnim lažima koje šire potencijalno opasnu mržnju usmerenu na određenu grupu ljudi.