Veliki Voljeni Vođa

Aleksandar Vučić je na izborima održanim u nedelju konačno pokorio Srbiju. Nametnuo je svoja pravila igre, pregazio pravu ili lažnu, kakvu god opoziciju i trijumfalno pobedio u svim selima i gradovima (dok nastaje ovaj tekst još uvek se prebrojavaju glasovi u Šapcu), kako u svekolikim zapećcima, tako i na Vračaru. U narodnoj skupštini je osvojio dvotrećinsku većinu. Priča o huliganu koji je postao radikal koji se pretvorio u naprednjaka koji sanja san o jednoj zemlji, jednom narodu i jednom Velikom Voljenom Vođi je doživela kulminaciju.

Do objavljivanja konačnih izbornih rezultata cifre će se još u detalju menjati, ali je SNS svakako osvojio oko 190 mandata, Socijalistička partija Srbije preko 30, tako da dosadašnja vladajuća koalicija kojom Vučić autoritarno komanduje raspolaže sa preko 220 od 250 mandata u republičkom parlamentu. Osim manjinskih partija u Narodnu skupštinu se još provukao samo Srpski patriotski savez Aleksandra Šapića, a i SPAS bi izvisio da cenzus sa 5 nije spušten na 3 odsto.

Vučić je bio u pravu kada je u prvom obraćanju narodu nakon objavljivanja preliminarnih rezultata govorio o „istorijskom trenutku“. U nedelju je u Srbiji točak istorije i formalno vraćen unazad, zemlja se praktično vratili na jednopartijski sistem, a pošto je Vučić neprikosonoveni vođa SNS-a koji dominira Skupštinom i određuje Vladu, potvrđena je vlast jednog čoveka, drugim rečima autokratija ili moderna diktatura.

Aleksandar Vučić u pobedničkom govoru nije prepoznao nikakav problem u tome što u Skupštini opozicija praktično uopšte nije zastupljena, jer je Šapić brže bolje rekao da je spreman na svaku saradnju. Još jednom je pokazao da nema elementarnog osećaja za demokratiju, da njime rukovodi nezjažljiva volja za apsolutnom vlašću koja se ni na ovome neće zaustaviti. Njegova najava da bi u vlast mogao da uključi i ljude sa izbornih lista koje nisu prešle ni cenzus od 3 odsto nije nikavo pružanje ruke, već je iskaz čoveka koje ne podnosi nikakv pluralizam.

Pokret slobodnih građana i svi drugi koji su se uhvatli u Vučićevo kolo su u nedelju dobili šta su tražili, mada je ostalo nejasno šta su zapravo tražili.

Ostaju još partije okupljene oko Saveza za Srbiju koje su pozivale na bojkot izbora na svim nivoima. Ostaće stvar interpretacije da li je bojkot uspeo, ili nije, da li je u odnosu na izlaznost pre četiri godine na glasačka mesta izašlo 4, 5 ili 7 odsto manje punoletnih državljana Srbije. Hoće li izlaznost na kraju biti veća ili manja od 50 odsto, ima simboličko, psihološko, ali nikakvo praktično značenje.

Jer, Vučić za to ne haje, a to neće promeniti ni odnos Brisela i Vašingtona prema Srbiji koji će buduću vladu svakako prihvatiti kao legitmnu. Prvo, zato što svako ko je hteo da zna šta se događa u Srbiji, to je znao i pre ovih izbora. Drugo, Zapad je preokupiran sopstvenim problemima, od nove ekonomske pandemijske krize, do zabrinjavajućih promena tradicionalnih političkih sistema; treće, i da hoće nešto da učini za demokratiju u Srbiji, famozni Zapad ni u jednoj opozicionoj partiji ni izbliza ne prepoznaje nekoga koga bi vredelo podržati.

Kako god da se interpretirala niska izlaznost – kao odaziv pozivu na bojkot, opšta zgađenost političkom ponudom, apatija ili strah od korona virusa – SzS je dobio šta je priželjkivao: Apsolutna vlast jednog čoveka je isterena na čistac. Samo što je kao i pre izbora, tako i dan nakon izbora ostala tajna na koji način lideri SzS-a misle da demontiraju taj demaskirani sistem Velikog Voljenog Vođe, esenesovsku partijsku mašineriju koja u svakom trenutku sve državne resurse može da usmeri na zatiranje svakoga ko bi mogao da je ugrozi. Ako budu nastavili da slabu izlaznost proglašavaju za sopstvenu veliku pobedu i ostanu nesvesni svog mesta na političkoj sceni, neće samo nastaviti da srljaju u sopstvenu potpunu propast, već će nastaviti da isisavaju nadu iz Srbije.

Bitka u nedelju je završena trijumfom Aeksandra Vučića i tu se trenutno ništa ne može promeniti. Predstoji bitka za Beograd za manje od dve godine. U Beogradu je u nedelju tek oko 35 odsto građana izašlo na birališta, što je pad od oko 16 odsto u odnosu na izbore pre četiri godine. I tu ova sadašnja, ili neka druga opozicija može da traži svoju priliku, ukoliko iz nedeljnih izbora bude izvukla prave zaključke.

A to su: izborni uslovi se neće poboljšati, mogu da budu samo gori; ni jedna opozicina partija ili savez pojedinačno nemaju šta da traže protiv nadmoćnog SNS-a, samo ujedinjana opozicija može nešto da promeni; kampanja za Beogradske izbore mora da počne danas, a ne kada izbori budu bili raspisani.