Kultura pretnji smrću

Avi Šifman ima 17 godina i živi u američkoj državi Vašington. Postao je globalno poznat jer je napravio platformu ncov2019.live koja omogućava ljudima da provere sve informacije relevantne za korona virus i statističke podatke o širenju zaraze u različitim zemljama. Avijeva platforma nije puka statistika zaraženih i umrlih, nego obuhvatna baza svih informacija, pa npr. u realnom vremenu možemo da pratimo koliko se različitih vakcina protiv korone trenutno razvija u svetu (138 u trenutku pisanja ovog teksta).

Avi je Amerikanac, ali na svom Tviter nalogu kaže da je samo trećina ukupnih poseta njegovom sajtu iz Amerike. Prednjače Nemačka, Italija i Kanada. Za ovog momka znamo već neko vreme, ali pažnju svetskih medija privukla je vest da je odbio da proda sajt za 8 miliona dolara, jer: želi kontrolu nad svojim delom i odbija da to postane platforma sa koje iskaču oglasi, reklame i drugi plaćeni sadržaji. Ništa čudno za pripadnika generacije Z, rođene od 1992. do 2012. Oni su odrasli uz internet, znaju sve o njegovoj tamnoj strani, a Avi je dodao i da ne želi da profitira na koroni.

Dakle, dečko je super. Ima nade za ovaj svet, je li. E pa sve bi bilo super da Avi Šifman ne dobija pretnje smrću. Što bi neko pretio smrću tinejdžeru koji je svetu ponudio nešto dobro, besplatno i transparentno? Zbog imena. Avi Šifman je momak jevrejskog porekla. Na Tviteru je objavio da dobija pretnje od onih koji misle da je korona izmišljena, da su ga optužili kako je deo „jevrejske zavere“, i rekao kako ga pretnje ne dotiču.

Tužno je, međutim, što je osetio potrebu da se pravda: „Ne, nemam porodične veze, ja sam doslovno neki klinac, a i navikao sam na ovo. Samo hoću da ukažem da je svet pun ‘udarenih’ koji su se sada aktivirali“, napisao je Avi na svom Tviteru. Koliko je običan klinac, vidi se i sa njegovog profila: malo tvita o svojoj platformi, pa zakuka na probleme sa onlajn nastavom…

Svet je pun „udarenih“, zaista. I imam nesreću da znam kako je Aviju, ali plašim se kad sedamnaestogodišnji dečak kaže da je navikao na pretnje smrću. Jer, nekako, u digitalizovanom svetu jeste normalno, ako normalno shvatimo kao uobičajeno, da „udareni“ prete smrću. Nema veze zašto, ovih dana sam na domaćim mrežama primetila pretnje i uvrede upućene ljudima koji ne vole jela sa zaprškom. Da, „udareni“ mogu da pošize i tvrde da te treba oplaviti od batina jer ne želiš da kuvaš sa zaprškom.

Nije normalno da se na to naviknemo. Nije normalno da se sedamnaestogodišnjak na to navikne. To je kao da se naviknemo na kuću bez krova, na život bez čiste vode, da se naviknemo da nemamo neko osnovno pravo ili slobodu. Jednostavno, nije normalno. A sve je to deo kulture pretnji, očekivane agresije onih koji prete i pripremljenosti na pakao onih koji pretnje dobijaju. To je deo naše digitalne svakodnevice. Ako smo se navikli, vreme je da se odviknemo. Jer nije normalno i ostavlja posledice čak i kad misliš da ne ostavlja. I digitalni udarci ostavljaju ožiljke. A ti ožiljci nisu digitalni, realni su, ali ne pitajte kako znam.