Izbor za izbore

Članovi Srpske napredne stranke ovlašćeni da komuniciraju sa javnošću, analitičari sa radnom knjižicom SNS-a, novinari medija pod kontrolom naprednjaka govoreći o određenim temama koriste isti rečnik, iste fraze, iste tuđe misli. Oni malo veštiji dodaju ponešto svoje, oni nemuštiji sa slabijom komunikacijskom veštinom uče napamet zadate parole. Tako se kada je reč o bojkotu izbora obavezno govori o „delu dela opozicije“. Taj „deo dela opozicije“ koji je rešen da bojkotuje izbore govori o sebi kao o „pravoj opoziciji“, što bi trebalo da znači da su svi oni koji bi da izađu na izbore „lažna opozicija“, to jest da „svesno ili nesvesno“, znači uz nadoknadu ili iz gluposti, daju podršku vladavini Aleksandra Vučića.

Po izlasku iz vanrednog vanrednog stanja, ulaskom u redovno vanredno stanje, zakazivanjem parlamentarnih i lokalnih izbora za 21. jun i skidanjem korona virusa sa dnevnog reda, unutaropoziciona retorika se zaoštrila. Najavom Pokreta slobodnih građana Sergeja Trifunovića da ipak ne bi bojkotovali izbore i kolebanjem Borisa Tadića u ime Socijaldemokratske stranke, uzdrmano je teškom mukom uspostavljeno jedinstvo bojkotaškog bloka. Može se očekivati da će glasnogovornici SNS-a uskoro govoriti o „delu dela dela opozicije“.

Uslovi za izbore ni pre uvođenja pandemijskog vanrednog stanja nisu ni izbliza ispunjavali standarde demokratskog društva. Posle vanrednog stanja SNS ima dodatnu prednost od mesec i po dana solističke brutalne izborne kampanje, što se odrazilo i na rezultate najsvežijih istraživanja javnog mnjenja. Što više „pravih“ opozicionih partija bude učestvovalo zajedno sa Čedom, Čankom i Šešeljem u nelegitimnom izbornom procesu, to će biti veći legitimitet pobede SNS-a i Aleksandra Vučića pred polubudnim očima Evropske unije, to će se više unazaditi postojeći organizovani opozicioni politički otpor.

Ako neki lideri „dela dela opozicije“ uprkos svemu tome smatraju da treba da izađu na izbore, računajući na potrebu jednog dela građana da svoje nezadovoljstvo iskažu ne samo lupanjem u šerpe i lonce već i na biračkim mestima, to je njihovo pravo. Njihovo je pravo i da veruju da građani koji su učestvovali u protestima „1 od 5 miliona“, a koji sada prave buku protiv diktature, to ne čine kao vid ličnog protesta protiv postojećeg nezdravog stanja u društvu, već da je to podrška baš njima i njihovoj politici i da imaju šansu da pređu cenzus smanjen na tri odsto.

Ali bilo bi pošteno da se opozicioni lideri koji su spremni da se upuste u izbornu kocku sa odavno podeljenim nameštenim kartama i tako oslabe jedinstvo opozicionog delovanja obavežu da će zauvek napustiti politiku ako budu ostali ispod cenzusa.

Dakako, sve ovo važi za parlamentarne izbore, na lokalu su stvari kudikamo komplikovanije.