Nepodnošljiva lakoća laganja

Od svih dosadašnjih svinjarija u doba korone, najveća je sigurno bilo pljuvanje, vređanje i mržnja koju je vlast svesno usmerila prema svojim građanima koji su se vraćali iz inostranstva kada je kriza počela. To je bio unikatni domaći proizvod, nije zabeležen u nekoj drugoj zemlji sveta. Karakteristika ove svinjarije bile su i brutalne laži koje su je pratile, od kojih su neke postale maltene opšteprihvaćena istina. Na primer, Vučićeva priča o 400.000 povratnika.

Hajka je počela molbama gastarbajterima da ostanu gde jesu, jer bi povratkom ugrozili maticu pošto bi sa sobom doneli bolest, a onda je krenula oluja. Nezvanično državno glasilo, tabloid „Informer“, 20. marta izlazi sa vrištećim naslovom: „Opasno, u Srbiju ušlo 100.000 gastarbajtera, njih bar 6.000 ima koronavirus!“ Stotine hiljada su se ubrzano množile, kao i bes prema gastarbajterima koji šetaju okolo i raznose virus, a vrhunac histerije je dostignut u nastupu predsednika Aleksandra Vučića na televiziji Prva 29. marta.

„Pustili smo 400.000 naših ljudi iz inostranstva, sva žarišta koronavirusa koja danas imamo su tamo gde su se naši ljudi vratili, dođe mi da plačem… Sve nam je stiglo od tog trenutka …Nismo bili spremni, bilo je nemoguće da primimo 400.000 ljudi bez velike štete, ali toliko smo primili, 400.000 ljudi od trenutka zatvaranja granica, i to samo u jednom danu 320.000, i posle još dva dana ostale… „, čulo se, između ostalog, u tom obraćanju predsednika, kao i da smo zemlja sa najvećim brojem povratnika u odnosu na broj stanovnika na svetu. Bilo je to još jedna verzija petparačke predstave sa kršenjem ruku, grizenjem usana, jadanjima kako je sve poteklo od njih iz inostranstva ali je, eto, predsednikova meka duša odlučila da ih ipak pusti, zbog čega ne može da spava, no prvi put je pomenut toliki broj povratnika.

Diglo se nešto glasova da osude huškačku retoriku, onda je i ta retorika malo utihnula, ali je u mozgu većine stanovnika ove zemlje ostala brojka od 400.000 povratnika. BIRN je jedini pokušao da proveri da li je taj broj tačan, u tekstu od 14. aprila navodi se da je BIRN poslao pitanja o tome Ministarstva spoljnih poslova i Ministarstva unutrašnjih poslova, ali nikakav odgovor nije dobio. U tekstu se kaže i da je jedini zvanični podatak koji postoji da je u Srbiji 75.000 ljudi u samoizolaciji, kako piše „Blic“ 8. aprila (u samoizolaciji su bili svi koji su ušli u zemlju posle 14. marta).

Mogao je MUP, naravno, lako da odgovori BIRN-u, uputi se dopis svim graničnim prelazima, saberu se brojke i eto precizne informacije, ali nije. Zato je Nebojša Stefanović, ministar unutrašnjih poslova, u intervjuu „Blicu“ 10. aprila dao, verovatno nesvesno, bar približan odgovor u kome je ogoleo notornu laž svog partijskog šefa. U tom intervjuu Stefanović, između ostalog, kaže da je epidemija donela mnogo novih i teških poslova za policiju, kao što je kontrola samoizolacije. „To je ogroman posao, gde je recimo u jednom trenutku bilo blizu stotinu hiljada ljudi koje treba da pozovete telefonom na dnevnom nivou, da ih obiđete. Zamislite samo da okrenete 100.000 telefona.“

Dakle, od 400.000 Vučićevih povratnika koji su potrčali da se džabe leče u domovini koju su izdajnički napustili, ispade da je maksimalan broj ljudi koji su prešli granicu Srbije posle 14. marta pomenutih 100.000. U tih 100.000 su i oni koji su se vraćali, na primer, iz Crne Gore, Bosne, Makedonije, Bugarske…, gde su se sigurno desetine hiljada ljudi zatekli porodičnim, poslovnim i inim obavezama, pa su se normalno vraćali kućama, a ne bežali od korone, kao što ih je državni vrh optuživao. Sve i da je još 100.000 ljudi ušlo u zemlju pre 14. marta, a nije, od svetskog rekorda gastarbajtera povratnika koji je pominjao Vučić ne ostade ništa.

BIRN u pomenutom tekstu navodi i da se, prema dostupnim izvorima, u Rumuniju i Bosnu vratilo po 200.000 ljudi, u Bugarsku 110.000 pre uvođenja vanrednog stanja, još desetine hiljada posle uvođenja, u Hrvatsku se vratilo oko 24.000 njenih stanovnika, oko 27.000 u Albaniju, zemlje Evropske unije su evakuisale svoje građane iz Vuhana i kada je tamo epidemija bila na vrhuncu… I nigde se, osim u Srbiji, na te građane nije digla divljačka hajka garnirana brutalnim lažima – elementarna činjenica je da nema zemlje na svetu, osim Kine, u koju virus nije doneo neko ko je došao odnekud.

Uostalom, i da se u Srbiju zbog korone vratilo 400.000 ljudi, a nije, i da su se svi vratili da se ovde besplatno leče, kao što su ih Vučić i njegovi čauši optužili (a nisu, mahom su se vratili oni koji tamo negde rade privremeno, na crno i nemaju zdravstveno osiguranje pa, logično, hoće kući gde ga imaju), odakle pravo Vučiću da tvrdi da ih je on milostivo pustio u zemlju – nije u pitanju njegova kuća ili stan, nego država u koju svaki njen državljanin ima pravo da uđe?

No dobro, mržnja idukovana od vlasti prema povratnicima kao izvoru epidemije i svih ostalih zala je utihnula, zloba izbije samo povremeno, kao kada predsednica vlade Ana Brnabić pre neki dan kaže: „Volela bih i da građani koji su se vratili u Srbiju ostanu u njoj i daju joj šansu, da daju šansu Srbiji koja im je bila dobra onda kada nisu Švajcarska, Nemačka, Malta…“ Aleksandar Vučić ponekad pomene da će Srbija pokušati da zadrži bar deo onih koji su se vratili, eto, jesu oni doneli zarazu, ali dobri su to ljudi itd, besmrtni Milan Krkobabić poručuje povratnicima da imaju priliku da vide kako je zadrugarstvo procvetalo u Srbiji, pa ih država jedva čeka da se uključe u neki etno biznis, gajenje hrane…

Neko ko domaću političku scenu ne poznaje, a ispratio je navedene događaje, mogao bi posle svega da zapita čemu su uopšte poslužile Vučićeve laži o 400.000 povratnika od kojih je, kako je tvrdio, 20 odsto zaraženo (to bi bilo 80.000, a u Srbiji je do juče, više od mesec dana od kada je većina ljudi ušla u zemlju, registrovano ukupno 6.890 zaraženih, i domaćih i pridošlica)?

Jedan od odgovora je Vučićev menadžment mržnje i proizvodnje neprijatelja u svakoj situaciji, koji mu je osnova političkog delovanja od kada se politikom bavi (već skoro 30 godina). Juče ustaše, šiptari, balije, Amerika, Evropa, danas gastarbajteri, domaći izdajnici uvek, sutra neko od pomenutih i ko zna ko novi, tu su njegovi spin majstori da ih osmisle. Drugi je da je laganje o bilo čemu predsedniku ove zemlje dnevna rutina, i nema razloga da tu rutinu menja kada mu donosi sigurnu i apsolutnu vlast.

U tom kontekstu, možda liči na cepidlačenje ovoliko insistiranje na samo jednoj laži u industriji takvih i još gorih koja traje beskrajno dugo, a sva je prilika da će još poprilično potrajati. Međutim, „400.000“ je pokazni primer kako se laži lako ukorene. Zbog mentalnog i političkog zdravlja cele zajednice, bilo bi dobro da se pamte bilo čije izgovorene i učinjene svinjarije, koliko god ih ima. Ako se zaborave, onda se ponavljaju ili, što je još gore, postaju uobičajen deo života, a to je ono što temeljno razara svako društvo.