Jednog dana u bolnici

Umesto na godišnji odmor, ovog avgusta morala sam u bolnicu. Bilo je to u vreme kad je predsednik Srbije iz sve snage hvalio naše medicinske sestre i lekare podstaknut informacijama da oni iz dana u dan sve više i više odlaze iz zemlje, pa im je obećao povećanje plata. Verovatno u želji da privučem pažnju na sebe i da otoplim poslovnu komunikaciju sa medicinskim sestrama, pitala sam jednu od njih da li je čula lepu vest. „To nije lepa vest, ponižavajuća je. To je kao kad vas šef pohvali i nagradi ne zato što je zahvalan jer njegova firma napreduje zahvaljujući vašoj stručnosti i posvećenosti poslu, nego da bi se reklo – jao, što je on divan i velikodušan, što on vodi računa o ljudima. Sramota!“ Moj prvi komšija (namerno ne navodim imena) je zatapšao u znak odobravanja, i priču pokrenuo u drugom pravcu.

„Vučić i svi ostali su besplatni vaspitači, mogu da vam posluže da deci pokazujete kakva ne treba da budu kad odrastu“, rekao je i ispričao da ima šestoro dece, da su svi školovani, svi rade i imaju dobre plate. Nekoliko puta je ponovio da ni jedna ocena nikom od njih nije poklonjena i da je svaka diploma zasluženo i časno dobijena. Kad je na televiziji čuo da neki profesori imaju dokaze da je Siniša Mali prepisivao, pozvao ih je svo šestoro i rekao im – deco, on jeste ministar, ali vi ste bolji od njega. Zatim im je rekao da Malog pokažu svojoj deci, naročito onoj dvojici-trojici unuka koji beže iz škole i misle da će završiti razred tako što će se snaći.

Gospođe s druge strane sobe su se usprotivile. Ne, nikako im ne treba pokazivati Sinišu Malog, on će im biti primer da se bez truda postiže uspeh – rekle su, i poentirale stavom da su prave vrednosti izgubljene.

To je samo opravdanje da se odustane od pravih vrednosti, uzvratio je moj komšija. Objasnio je da on nije nekakav glupi zanesenjak, zna za mogućnost koju njih dve pominju, ali zna i da je deci važno da budu voljena: zato bi im pokazao ljude koji protestuju zbog lažnog doktorata Siniše Malog, pokazao bi im studente, znači mlade, koji ne dozvoljavaju da se on, koji je prepisivao, izjednači sa njima koji uče. Svi oni, rekao bi im, smatraju da Siniša Mali nije pošten čovek pa ga zato ni ne vole. A koliko je njemu poznato, njegovim unucima je važno da ih ljudi ne gledaju popreko. Uostalom, on, njihov deda, im je dokaz kako je lepo kad te ljudi vole: evo, žena mu kaže da im je kuća puna Surčinaca – svi se raspituju za njegovo zdravlje.

Gospođe nije baš sasvim ubedio, ali su odustale od rasprave. I, svi su se ućutali.

A onda je pitao nešto zbog čega sad pišem o njemu.

Kako je uopšte moguće da nestanu prave vrednosti, kako će ovaj svet da živi bez njih? Kaže, pročitao je ceo Kuran iako ga je čitao još u mladosti, ali nije uspeo da nađe odgovor zato što nije dovoljno učen. Zato i pita nas, svoje sobne komšije zato što mu delujemo učeno. Možda zato što su ljudi prestali da se vole, odgovorio je umesto nas i zaključio – to jeste problem, i to pogubni.

I, kao u filmu da označi preokret, u sobu je ušla medicinska sestra, ona kojoj je jasno šta je crno a šta belo. Niko od nas petoro nije u njoj prepoznao znak da nismo u pravu što lamentiramo nad pravim vrednostima. Kao da nam odgovara da ih nema.