Daću ti nešto moje, za nešto takođe moje

Ministarstvo kulture i informisanja, srpska Vlada i predsednik Srbije ocenili su da je povratak iz Rusije 166. lista Miroslavljevog jevanđelja u domovinu veliki uspeh, što naravno niko ne spori. Za svaku pohvalu je i ideja o formiranja Fonda koji će pomagati da se što veći deo nacionalnog blaga, a procenjuje se da ima nekoliko hiljada rukopisa i fragmenata rasutog po svetu, vrati u Srbiju. Međutim, zbog načina na koji je vraćen 166. list Miroslavljevog jevanđelja, pitanje je kojim putevima će budući Fond stizati do svog cilja. Podsetiću: odlučeno je da naših sedam slika Nikolaja Reriha iz beogradskog Narodnog muzeja damo Rusima za 166. list iz Miroslavljevog jevanđelja koji je takođe naš, ali se poslednjih 173 godina nalazi u Sankt Peterburgu. Ne zna se zašto je tako odlučeno, kao ni ko je tako odlučio, ali izgleda da nije niko – stručan.

Kako se vraća otuđena kulturna baština, određeno je raznim međunarodnim propisima a najpoznatiji su Konvencija o merama zabrane i sprečavanja nedozvoljenog uvoza, izvoza i prenosa vlasništva kulturnih dobara, i Haška konvencija iz 1954. godine koja se odnosi na zaštitu kulturnih dobara u slučaju oružanih sukoba. Nedostajući list Miroslavljevog jevanđelja, ocenjuju stručnjaci, neće biti vraćen po propisima tih dokumenata. Smatraju da je naša država trebalo da traži bezuslovni povraćaj svog kulturnog dobra zato što je stigao u Rusiju, kako se smatra, zahvaljući krađi iz Hilandara, dok su Rerihove slike postale deo zbirke Narodnog muzeja na legalan način. Međutim, naše Ministarstvo kulture i informisanja i rusko Ministarstvo kulture, uz amin predsednika obe države, dogovorili su trampu.

Akt koji potvrđuje takav dogovor potpisao je ministar kulture i informisanja Vladan Vukosavljević. Ministar Vukosavljević je po obrazovanju pravnik (jedini ministar kulture u istoriji Ministarstva koji nije iz kulture), i zna da se ovakvi poslovi ne završavaju dogovorom već poštovanjem propisa. (Zna i da međunarodni propisi ne poznaju etničko poreklo autora kao isključivi kriterijum pripadnosti pa da zato ne bi trebalo da izjavljuje da Rerihove slike nisu naše s obzirom da je on Rus, ali to trenutno nije bitno.) Zatim, baš zato što njegovo obrazovanje nije iz domena kulture, bilo je logično i neophodno da konsultuje ljude koji poseduju takvu vrstu znanja i iskustva. Zašto se ministar Vukosavljević ipak priklonio političarima, nije jasno. Treba verovati da su u pitanju neki viši interesi. Šteta je samo što su baš ti viši interesi postali glavni junak priče o vraćanju naše kulturne baštine, a ne sama baština.