Pecu za predsednika

Događaj koji ću opisati je istinit.

Kasno posle podne pre neki dan u dvadesetčetvorci – to je crveni mali gradski autobus koji spaja Dorćol i Neimar u Beogradu. Ispred mene sedi dečak, iz kasnijeg razgovora saznajem da se zove Peca i da je treći osnovne, a pored njega stoji njegov tata, oko tridesetpet godina. Prve dve-tri stanice ćute, a onda, ničim izazvan tata pita:

– Zašto nisi završio domaći? Šta si radio u boravku? Da li ti je neko smetao, nisi znao da uradiš, šta je bilo?

– Igrao sam se. Uradiću domaći kod kuće. Ne brini, imam samo matematiku.

Usledio je tatin monolog. Mirno ali napeto podsetio je sina da je igranju došao kraj onog dana kad je prvi put kročio u školu, i da već jednom mora da postane odgovoran čovek kome su obaveze na prvom mestu. Na kraju mu je predočio:

– Zamisli šta bi se desilo da ja umesto na poslovni sastanak odem u šetnju? Propao bi nam posao! Kao što će sad da nam propadne jedan važan, pojma nemaš koliko važan posao, zbog Strahinje. Znaš ga, onaj iz moje sobe. Strahinja je klijentu koji je samo zbog nas dolazio u Beograd u subotu, javio meilom da ne dolazi u subotu zato što Strahinja subotom ide na protest! Da li možeš to da zamisliš! Nije hteo da pošalje novi meil i izvini se čoveku. Kaže – protesti su važniji od sastanka.

– Odakle je taj klijent? – prekinuo je oca mali Peca.

– Iz Pariza.

– Ne brini tata, on sigurno zna šta su protesti. Skoro svi roditelji iz mog odeljenja idu. I vode decu. Zašto ti ne ideš?

Usledio je drugi tatin monolog. Gotovo agresivno ređao je opširno i detaljno vidno ne povezane lične stavove o protestu, i svaki argumentovao činjenicom „a kao što znaš, ja znam šta pričam.“ Kulminirajući je glasio:

– Ništa se ne rešava protestima, zato i postoje zakoni da se zna šta valja a šta ne valja.

– Da li si siguran? – pitao je Peca.

– Šta ti misliš, da političari sa diplomom ne znaju kako se vodi država, a da ti što protestuju, da ti… ti nasilni ljudi znaju? Varaš se! Pa oni ne znaju ni šta hoće! Oni samo viču!… A rulja krene za svakim ko viče, nije joj bitno šta viče.

– Ti si me učio da kralj mora da sluša svoj narod. Rekao si da kralj koji ne sluša svoj narod nije dobar zato što to znači da on voli samo da vlada a ne voli svoj narod.

– To je neki kralj iz bajke… Nisam mogao tako nešto da ti pričam.

– Jesi, ja nisam znao da čitam pa si mi ti po ceo dan čitao i pričao razne priče. Dok se nisi zaposlio, sećaš se?

– Ne.

– Ja mislim da narodu ne treba kralj koji ga ne voli – zaključio je Peca.

Tata je pogledom „šta ako ga je neko čuo“ preleteo po putnicima i za svaki slučaj nije nastavio razgovor sa sinom.

Posle toga su izašli.

Volela bih da se Peca kad odraste kandiduje za predsednika države, da ja to doživim, i da glasam za njega.

PS. Ovo jeste komentar iako formom ne liči na komentar. I to o raznim stvarima, pa i o nekoj pametnoj deci i nadi da će se odupreti okolnostima koje rade na tome da ih zaglupe.