Volite li pirate

Da li bilo ko dok u toplini doma svoga uživa u filmu koji će biti promovisan tek na Festu pomišlja da krši zakon, ako ne krivični, a onda svakako moralni? Pa – ne. A da li zna da je to što radi karika u lancu piraterije? Verovatno – zna, ali koga briga. „Ne delim ih drugima, ne preprodajem, samo uživam. Za ličnu upotrebu. Uostalom, kako da odolim kad mi je film na klik od mene“ kaže moj prijatelj koji je već odgledao većinu najavljenih Festovih naslova, neopterećen osećajem da to nije u redu. „O tome ne brinu ni zakon ni policija, zašto bih ja“, kaže.

Po analizi Kancelarije EU za intelektualno vlasništvo iz aprila prošle godine, najčešći oblik kršenja prava intelektualne svojine u Srbiji je softverska piraterija. Prema našem Krivičnom zakonu, za svako neovlašćeno objavljivanje, snimanje i umnožavanje autorskog dela predviđene su novčana kazna i kazna zatvora do tri godine. Takođe, neovlašćeno postavljanje serija i filmova na internet portale smatra se krivičnim delom, a ako neko od skidanja i prodaje filmova zaradi više od 1,500.000 dinara, ići će u zatvor i biće mu oduzeta imovina u iznosu nelegalno stečenog novca.

Nije mi baš jasno da li će biti kažnjen i onaj ko skida i nelegalno gleda film, nisam uspela da pronađem (meni?) jasno objašnjenje, ali mi je više nego jasno da je torent izuzetno tražena i voljena internet destinacija. Čak i ljudi koji učestvuju u kreiranju zakona i propisa protiv piraterije izjavljuju da treba razumeti one koji nemaju novca za knjigu ili disk pa ih zato kopiraju ili skinu sa interneta, iako su u prvom delu te rečenice naglašavali da se bez adekvatne zaštite intelektualne svojine ne može računati na ozbiljne investicije. Sećam se da je na RTS-u pre izvesnog vremena, kad su mediji upozoravali naše građane da im se može desiti zatvor ili kazna od čak 900 evra (prema zakonima u Nemačkoj) zbog gledanja filma sa interneta, stručnjak za telekomunikacija davao savete šta nam je činiti da u toj raboti prođemo nekažnjeno. Šta to znači, da bismo hteli novi život u Evropi i sa njom, ali po neizmenjenim samo našim navikama i pravilima?

Industrija zasnovana na pravu intelektualne svojine je važna stavka budžeta Evropske unije, generiše oko 42 odsto domaćeg proizvoda i čini 38 posto radnih mesta. U Srbiji ti procenti su 4,6 odnosno 4 posto. Kad je u junu 2017. godine Srbija otvorila poglavlje 7: Intelektualna svojina, činilo se da je to najava povećanja pomenutih procenata. Međutim, u izveštaju Evropske komisije za prošlu godinu piše da smo dostigli dobar nivo pripremljenosti, ali da „nikakav napredak“ po pitanju prava intelektualne svojine nije ostvaren, i da ni preporuke date 2016. godine nisu ispunjene.

Domaći autori, producenti i distributeri nastoje godinama unazad da zaštite svoju intelektualnu svojinu. Prošlog novembra, producenti i ekipa Južnog vetra promovisali su originalno oružje protiv pirata. Naime, mesec dana nakon premijere, Južni vetar se pojavio u nelegalnoj distribuciji. „Piraterija, pored toga što je protivzakonito delo, najveći je neprijatelj domaće filmske industrije, svih onih koji filmove stvaraju, ali i onih koji u filmovima uživaju“ saopštili su producenti i ekipa, i objavili da će od tog momenta cene ulaznica za Južni vetar u svim bioskopima koštati 150 dinara. Prema Filmskom centru Srbije, nakon 10 nedelja Južni vetar je videlo 605.010 gledalaca što je vrlo visok broj za naše prilike.

Sad bi trebalo reći „neka prvi baci kamen ko nikad nije skinuo ni jedan film sa interneta“, shvatiti konačno da je piraterija pre svega tema moralnih zakona pa tek onda krivičnih, i konstatovati da niko među nama nije ni posegao za kamenom a kamoli ga bacio.