Kako god okreneš, sudbina je nepravedna prema mnogima od nas. Život nas ne tretira podjednako, ni sumnjiva ljudska ni imaginarna nebeska pravda ne mere nas pravednim kriterijumima i ne daju nam jednake šanse, nego je sve lutrija: za iste zasluge nismo podjednako nagrađeni, za ista nepočinstva nismo podjednako kažnjeni. Evo, recimo, slučajeva Mile Štule i Milijane Baletić, tih – setiće se stariji od mladih – bizarnih negativnih vedeta režimske i ratnohuškačke televizijske propagande iz sumračnih i tutumračnih devedesetih godina. Ko god ih pamti, a da nije bio i ostao na mračnoj strani istorije, pamti ih isključivo kao personifikacije najstrašnije moguće zloupotrebe novinarstva u ime najnižih mogućih političkih ciljeva.
Šta je tu čudno? Ama, ništa. Ali, nešto razmišljam ovih dana: po čemu su Mila i Milijana, i druge, njima slične ženske i muške mile i milijane iz tih vremena, „gore“ od jedne Barbare sa nesrećnog, kidnapovanog, silovanog, ubijenog, flambiranog i potom zombiranog Studija B? Šta su to one činile što nije činila i ta devojka – naravno, u ponešto drukčijim istorijskim okolnostima? Baš ništa. Kako je moguće onda da niko Milu i Milijanu neće da gleda i sa neke druge strane, dakle i kao žrtve vremena i okolnosti i negativnih ljudskih strasti, dok je „dete“ (op. cit. A. Vučić) Barbara odmah dobilo taj kredit ili oprost? Šta se to u međuvremenu promenilo, ako nije – a nije – sama narav njihovog nepočinstva?
Promena je, braćo i sestre, samo jedna: u vreme Milino i u vreme Milijanino nisu postojale tzv. društvene mreže. Ako ćemo pravo, jedva da je bilo nekakvog interneta u povojima, a o forumima, kamoli o fejsbucima, tviterima i ostalim instagramima nije bilo ni maštanja. Samo zahvaljujući tome, Mila Š. i Milijana B. za svoja infamna propagandistička nedela i za svoje svesno služenje i potpomaganje društvenog zla (jer, bile su punoletne osobe i profesionalke, znale su ili su morale znati šta rade) jesu i kritikovane u profesionalnim medijima, ali nisu mogle da dobiju porcije besmislenih, banalnih i niskih ličnih uvreda na irelevantne teme, a od onog soja ljudi koji i kad podržavaju načelno dobre stvari ne mogu da to ne čine na način koji ih ogađuje i obesmišljava. A takvih je ljudi – kao što danas, u vreme „društvenih mreža“, empirijski potvrđeno znamo – ima više nego dovoljno, i to doslovno bilo kad i bilo gde, na svakoj zamislivoj strani društvenog spektra. Drugim rečima, niko se nije mogao javno (a mahom anonimno) iživljavati na Štuli ili Milijani naprosto zato što u ono tehnološki zaostalo i varvarsko vreme nije imao „platformu“ za to. Danas, u ovo napredno vreme, sasvim je drugačije, pa jedna, recimo, Barbara može da čita o sebi svakojake gadosti kojih su njene prethodnice i prethodnici bili pošteđeni. To je, s jedne strane, njen hendikep, ali to je samo prividno tako, jer se on ubrzo pretvara u bizarnu prednost: njeno svesno, namerno i ukalkulisano nepočinstvo protiv profesionalnih standarda ali i protiv elementarne građanske čestitosti i ljudskog poštenja gotovo da će pasti u zasenak isforsirane teme o uvredama koje su joj uputili kojekakvi bilmezi i sociopate sa „društvenih mreža“. Na taj način, Barbarino varvarstvo biva srećno (po nju i njene pokrovitelje) relativizovano, dve imaginarne „strane u sporu“ bivaju nekako manje-više izjednačene, po sistemu: „možda Barbara nije baš korektna novinarka, ali vidite li vi šta joj ovi uradiše!“
U vreme Štule i Milijane toga, rekoh, nije bilo, a da jeste, ko zna kako bismo ih se danas sećali? Reći ću vam kako: sećali bismo ih se mnogo mutnije i u osnovi pogrešnije nego što ih se ovako sećamo. Bez iskrivljavajućeg filtriranja njihovog lika i dela kroz sito „društvenih mreža“, sećamo ih se kao tačno ono što su bile – ni manje ni više od toga. Što je dobro za nas i našu svest o vremenima i ljudima, ali nikako nije dobro za njih. Barbare se tako nećemo moći sećati, na njenu sreću: Mark Cukerberg i ekipa su se pobrinuli da svakom idiotu i psihopati daju javni glas, zahvaljujući čemu više čak ni mnogi profesionalci ne shvataju da nije sve što osvane u nekoj vrsti javnog prostora uistinu relevantno i nešto prema čemu se moraš „određivati“ i stavljati to na drugu stranu kantara, sučelice novinarskim i drugim neoprostivim svinjarijama sa dalekosežnim društvenim posledicama. Zato je Barbara srećno dete nove epohe, a zlosrećna Milijana je, eto, malo poranila, pa je čoveku lepo bude žao zbog njenog malera.
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve