Vučić, Borko i pitanje konteksta

Kakva bizarna slučajna podudarnost: kad god je Aleksandar Vučić na vlasti, nivo politički inspirisanog nasilja u srpskom društvu strelovito poraste. Kad Vučića udaljite od vlasti (kao 2000), nivo nasilja bitno opadne, a društvo generalno krene u pravcu upristojenja. Onda se Vučić vrati na vlast, i to mnogo veću, bržu i bolju, i eto opet drastičnog porasta nasilja. Čovek se prosto nađe u iskušenju da pomisli da to možda i nije slučajno, da tu ima neka tajna veza.

S druge strane, nije da Vučić voli nasilje, naprotiv! Ono se samo nekako dogodi u njegovoj blizini, a da on ni sam ne zna kako. Kada je onomad bio ministar informisanja, država je ustrelila Slavka Ćuruviju, otela i ubila Ivana Stambolića, napravila omanji masovni pokolj ganjajući glavu Vuka Draškovića. Ništa od toga nije inicirao ili organizovao Vučić, taman posla – on se samo nekako zatekao na vlasti kad se to dogodilo. Lično mu je bilo baš neprijatno zbog te vremenske podudarnosti, kako nam je (mnogo) kasnije ispovedio.

Danas je Vučić predsednik Srbije i – što je mnogo važnije – njen multifunkcionalni pantokrator, a Borko Stefanović, predsednik jedne političke stranke i jedan od aktera najvidljivije opozicione koalicije, iz Kruševca se vraća okrvavljene glave. Ne, nije se zatekao u posleponoćom obračunu oko prava prvenstva na štipanje umetnice u sumnjivoj drumskoj mehani, nego je išao na legalnu političku tribinu.

Rekoh li – legalnu? Pa, kako se uzme. Formalno, to je tačno. Suštinski, svako političko suprotstavljanje Pantokratoru u današnjoj je Srbiji na rubu legalnosti, i preko ruba opasnosti. Ili možda nije?

Najnovija vest kaže da su dvojica navodnih napadača na Stefanovića identifikovana i privedena, i to je svakako dobra i ohrabrujuća vest, iz svakog mogućeg razloga, a najviše zbog ovog: ne bi ih valjda hapsio neko ko ih je prethodno poslao da izmlate Stefanovića? Pa, niko ne bi radio za tako nepouzdanog poslodavca. Hoću da kažem: moguće je zamisliti da Vučić osobno i personalno nema ništa s nemilim kruševačkim događajem. On se samo, eto, zatekao na vlasti kad se Stefanovićeva glava zatekla pod šipkama kruševačkih, hm, „aktivista“. Još jedna neprijatna vremenska podudarnost, usputni teret državništva.

A opet, dođavola, nije li malo mnogo tih podudarnosti? Odgonetka se krije u sagledavanju šire slike, tzv. konteksta. Nekako, kad god se Vučić zatekne na vlasti, Srbija se zatekne u ratnom stanju, proglašenom ili samo nagoveštenom, možda čak i insceniranom, ali ipak: rat je rat, čak i kad je upriličen kao teatralna vežba u sadejstvu s partnerima iz Prištine.

Stefanovićeva je glava, dakle, okrvavljena baš na dan kada je Srbija bila izložena celodnevnom ispiranju mozga u vidu spektakularne kombinacije (pokazne vežbe?) ratnog i vanrednog stanja. I to je ono što nije slučajna podudarnost, nego istorijskim iskustvom dokazano pravilo: ako imate Aleksandra Vučića i ekipu na bilo kakvoj vlasti, pre ili kasnije na horizontu će se ukazati neko ratno ili priratno stanje, a tada glave lako lete i još lakše krvare. Ništa lično, Stefanoviću – kao da mu poručuje Vučić – samo si imao maler da naletiš glavom na loš kontekst. Posle sve prođe, pa se Vučić skrušeno pokaje, do sledeće prilike. Pardon, konteksta.