Toržestvena sahrana Vjačeslava Ivankova Japanca

Mafijaške sahrane na specifičan način osveljavaju komplikovanu isprepletenost kriminala, biznisa i javnih ličnosti – u tranziciji pogotovo. Tako je bilo i Moskvi na Vagankovskom groblju u utorak 13. oktobra, kada je pod državnom zastavom, kao da je reč o sportisti ili ratniku sahranjen Vjačeslav Ivankov – Japonjec, Japanac, najpoznatiji ruski profesionalni kriminalac (Rusi kažu, vor v zakone).

Reporteri nedeljnika Vremja pišu da se oproštaj s Japonjčikom može porediti sa sahranama znamenitih Rusa, kao što su Boris Jeljcin, Aleksandar Solženjicin i patrijarh Aleksij II. Skrećemo pažnju na taj opis jer u njemu se vidi nešto s čim smo se ovde proteklih godina često susretali.

Nedeljnik Vremja piše da je Japanac za svojih 69 godina života preživeo mnogo suđenja, duge godine u zatvorima (ne samo ruskim), presude za razne prestupe (krađe, razbojništva, ubistva, ucene, držanje oružja, falsifikovanje dokumenata, nanošenje telesnih povreda itd.) pa i dijagnozu «šizofrenija». Policijski izvori tvrde da je bio neprikosnoveni autoritet «sovjetske mafije» dok je bilo SSSR-a, potom i «ruske mafije» u periodu «divljeg reketa» 90-h u Rusiji.

Vjačeslav Ivankov – Japanac rođen 2. januara 1940, počeo je da krade kao četrnaestogodišnjak. Godine 1965, posle prvog hapšenja zbog džeparenja, suprotstavio se milicionerima i poslali su ga na sudsko-psihijatrijsku ekspertizu, gde su postavili dijagnozu «šizofrenija» i odveli ga na lečenje, no on je iz bolnice pobegao.

Zahvaljujući uspesima u boksu dospeo je potom u bandu Mongola (Genadij Korkov), koja se bavila pljačkama i reketom podzemnih sovjetskih biznismena—takzvanih cehovika. Tamo je i dobio nadimak Japonjčik – po analogiji s odeskim banditom u vreme Građanskog rata Miškom Japonjčikom. Godine 1972. banda Mongola je bila razbijena, a Japonjčik, zahvaljujući dijagnozi šizofrenije ponovo beži iz zatvora. Godine 1974. uhapšen je zbog tuče s gruzijskim profesionalnim lopovima, ali je kažnjen samo zbog falsifikovanog pasoša.

Tada su ga u zatvoru proglasili takozvanim vorom v zakone, što na ruskom znači više od profesionalnog kriminalca, jer podrazumeva podvrgavanje člana takvog klana posebno strogom kriminalnom kodeksu.

Posle toga, organizovao je sopstvenu bandu, koja se specijalizovala za krađe i ucene. Godine 1976. je bio ponovo okrivljen, ali je pobegao. Sam se prijavio miliciji šest meseci kasnije, kada je pribavio alibi, a pozvao se i na to da boluje sada od paranoidne šizofrenije. Osuđen na pet godina, izdržava zatvor i vraća se u Moskvu. Godine 1981. osuđen je na još 14 godina zbog razbojništva. U popravnom logoru, koji Rusi zovu kolonija, Ivankov je 58 puta narušio režim i 35 puta bio kažnjen na samicu. U zatvoru je 1986. ponovo osuđen zbog nanošenja lake telesne povrede službenom licu. Na kraju 1980-ih počela je kampanja za oslobođenje Ivankova u kojoj su učestvovale mnoge poznate ličnosti, a među njima umetnici Josif Kobzon i Aleksandar Rozenbaum, lekar-oftalmolog Svjatoslav Fedorov i pravobranilac Sergej Kovaljev. U februaru 1991. rešenjem Vrhovnog suda RSFSR kazna mu je smanjena i on je izašao na slobodu.

Godine 1992. napušta Rusiju i pod maskom saradnika nekog kino-studija odlazi u Nemačku, a podom u SAD, u Njujork, gde je postao posrednik u sporovima kako među kriminalcima, tako i među i ruskim biznismenima. FBI ga hapsi 1995. zbog ucene biznismena Aleksandra Volkova i Vladimira Vološina, iz firme Summit International u iznosu od nekih 3,5 miliona dolara. U januaru 1997. osuđen je u Americi na devet godina i sedam meseci zatvora zbog ucene i – fiktivnog braka.

U aprilu 2000. u Rusiji mu se sudi zbog ubistva dvojice turskih biznismena u moskovskom restoranu «Fidan», 1992. Od SAD traže njegovu ekstradiciju i njega su 2004. deportovali u Rusiju, gde ga jula 2005. viši moskovski sud proglašava nevinim i on izlazi na slobodu.

Poslednjih nekoliko godina o Ivankovu se nije mnogo čulo. Izašavši 2005. iz zatvora na slobodu izjavljuje da namerava da ide u penziju, «da ubije ribu» i – da piše knjige. Njegovi advokati su tvrdili da je u zatvoru napisao ciklus stihova, basni za decu u autobiografsku knjigu pod radnim naslovom «Protiv vetra».

Nije umro prirodnom smrću. U Moskvi, na Horoševskom šoseu, 28. jula 2009. oko osam uveče, kada je izlazio iz restorana «Tajskij slon», neko ga je ustrelio iz snajperske puške. Ko, to do sada nije otkriveno, ali islednici su izjavljivali da je u pitanju «profesionalna delatnost». Japanac je u poslednje vreme imao ulogu «tretejskog sudije» u konfliktima prestupničkih grupa. Po islednicima, iza njegovog ubistva možda stoji drugi kriminalni autoritet Tarijel Oniani koji je sada u zatvoru.

Nedeljnik Njuzvik koji se bavi ovim slučajem, opisuje kako je prošlog leta ruska policija pravom antiterosističkom akcijom pohapsila veliku grupu kriminalaca, koji su kasnije pušteni zbog nedostatka dokaza. Predsednik Medvedev sprema izmene zakona namenjenog za razbijanje kriminalnih organizacija: U poslednje vreme trajao je rat između klana Oniani i klana Aslana Usojana, bolje poznatog kao Deda Hasan. Japonjčik je možda ubijen zato što je, navodno, u tom konfliktu, stao na stranu Deda Hasana.

Teško ranjen, Ivankov je bio u raznim bolnicama, no lekari ga nisu mogli spasiti.

Još s kraja «smutnih» 80-ih i «zlih» 90-ih ruska «bratstva» su uvela tradiciju maksimalno svečanog, toržestvenog poslednjeg ispraćaja (uz podizanje monumentalnih spomenika) svojih «kolega», palih u «raspravi» i od metaka unajmljenih ubica. Tako je bilo i sada.

Reporteri nedeljnika Vremja Viktor Paukov, Sergej Minenko i Anatolij Karavaev koji su prisustvovali sahrani Japanca, kužu da nije bilo počasne straže, i s pokojnikom se nisu opraštali državni poslenici, već obični ljudi, a najviše publika, kako kažu reporteri, veoma specifična, praćena TV i fotokamerama. Sahrana ipak nije prošla bez državnih simbola – kovčeg su do groba doneli pod ruskim trikolorom. Na Vagankovskom groblju sahranjen je još jedan skandalozno poznat biznesmen Otari Kvantrišvili, koga opisuju kao saradnika Ivankova. On je bio ustreljen u Moskvi 1994. godine.

Oficijelno, početak pogrebne ceremonije bio je zakazan za podne, ali telo Ivanova su doneli u hram na groblju prethodne noći i svu noć je trajalo opelo. Pričalo se i da su neki građani, ne želevši da privuku na sebe suvišnu pažnju danju, došli na Vagankovo da se noću oproste s pokojnikom.

Smrt Ivankova komentarisali su čak i deputati Gosdume. Još u sovjetska vremena negovao je poznanstvo s mnogim poznatim ludima – umetnicima, sportistima, političarima i biznismenima. S nekima od njih se ne samo družio nego je imao i tesne poslovne kontakte. Više od toga, i oni nenaklonjeni Japancu tvrde da je on, pošto je imao autoritet i u tim «nekriminalnim» sferama, razrešavao i biznis-sporove, «pomogao u realizaciji pojedinih projekata» ili prosto «pomogao poznanicima u škakljivim i neprijatnim situacijama».

Prisutne «kolege i saradnici», kako je pisalo na jednom od venaca, ličili su na likove iz kriminalnih serija – crna odela, tamne naočari, svilene marame, zlatne alke, nauljena kosa i surovi izgled. Nekoliko njih je odudaralo od te gomile – čovek od svojih 60 godina, u nošenoj kožnoj jakni, odrpani džemper pod njom, u kaljavim cipelama i sa đačkim ruksakom na leđima. Pokazalo se da on nije bio nepoznat na Vagankovskom groblju. «Ljudi od ugleda», dobro okruženi «sportistima», prilazili su mu i s poštovanjem se s njim pozdravljali, obuhvativši pruženu ruku obema rukama. Posle nekoliko takvih pozdrava bilo je jasno da taj neprimetni čovek zna za Vjačeslava Ivankova – ne po čuvenju.

Dok se čekalo na završnu ceremoniju, koja je kasnila pola sata, mogli su se čuti dijalozi: «Sede braća u kuhinji, kad eto menti (milicije)», i ostalo, u tom duhu. Neki su odlučili da prošetaju po groblju. «O, vidi, Lenja Filatov!», obradovao se jedan od surovih, videvši poznato prezime.

«A ko je ova?» – pita drugi, napravivši nekoliko koraka od groba Filatova do groba Nadežde Brežnjev-Mamut, supruge unuka Leonida Brežnjeva, a potom i ruskog preduzimača Aleksandra Leonidoviča Mamuta, preminule posle teške bolesti.

«K… mu ga zna, valjda neka glumica», udovoljava njegovu ljubopitljivost ovaj drugi. S vremena na vreme daju milostinju babuškama koje tuda promiču.

Kada su se dveri hrama otvorile, odmah je bio organizovan «koridor», da bi oni koji su lično poznavali pokojnika proneli vence.

Babuške, pokušavajući da se primaknu bliže nagađale su koga sahranjuju. «Pogledaj, sve važni ljudi. Verovatno, sportistu sahranjuju», kaže jedna.

«Pogledaj, fotografiju poneli. Izgleda tako dobar… Tačno, ili sportistu, ili vojnika», odgovara druga.

Na lentama na vencima je pisalo: «Od bratsva iz Kirova», «Od jaroslavskog bratsva», «Od Vere Georgijeve», «Od medvedkovskog bratsva», «Od kostromskih dečaka», «Od kazahstanskog bratsva», «Od Osmana i braće», «Dragom bratu od deduške Hasana»…

Kada su iz hrama izneli rusku zastavu, a zatim kovčeg s telom Vjčeslava Ivankova, Japanaca, prva babuška potvđuje svoje nagađanje: «Tačno, ili sportista, ili vojenij…».