Lepa Brena i pedeset veterana

Prvo je bio rat. Onda je rat završen, a sudovi, tužilaštva, komisije i ostali posvetili su se ispitivanju zločina, dokazivanju krivice i kažnjavanju krivaca. Ali, ostatak sveta u nekada ratom zahvaćenom području nije mogao u miru da živi mirno, pohvata konce i nastavi tamo gde ga je rat prekinuo. Ispostavilo se da je umesto toga mnogo zabavnije, za neke i isplativije, prebrojavati, kopati i podsećati gde je ko bio i šta je radio za vreme rata, od ovih koji krivičnoj odgovornosti ne podležu, naravno.

Da nema ove, možda ne baš nepotrebne, ali prilično uzaludne pojave, teško da bi se Lepa Brena, pevačica i zabavljačica koja nikada nije imala pretenzije da bude nešto više od toga, našla u istom društvu sa raznim akademicima, književnicima, novinarima i drugim ideolozima koji jesu „lajali“, navijali, neki čak i otvoreno huškali, ali teško da je osim njih od svega toga iko drugi imao štete.

Dakle, Lepa Brena krenula je na turneju po zemljama bivše Jugoslavije početkom ove godine. Odavno nije na vrhuncu slave, odavno i sama ističe da više nema velike estradne ambicije, te da albume snima i koncerte pravi samo kad je za to raspoložena. Tok Brenine ex-Ju turneje ni medije nije preterano zanimao dok na red nisu došle tri, nazovimo ih tako, neuralgične tačke: Sarajevo, Mostar i Zagreb. Prodaja karata je dobro išla, fanovi se razludeli po forumima, radujući se i jedva čekajući, a onda se neko setio da ni Brena nije baš sasvim ideološki čista, te da se jednom slikala u uniformi kakvu su za vreme rata nosile srpske snage.

Objašnjavanja da nije reč o uniformi, nego o kompletu koji čine gornji deo bikinija i pantalone u safari stilu, koje je nosila u filmu „Hajde da se volimo 3“ i u spotu za pesmu „Tamba lamba“ nisu vredela. Ne pomaže ni prosta logika: u šta god da su se srpske snage oblačile, teško da je to mogao da bude bikini. Ali, dobro, kad bi se uvek držali činjenica i logike, retko bismo imali problema, a onda bi, valjda, bilo dosadno. Ovako, tri su se države (BiH, Hrvatska i Srbija) nedeljama zabavljale nagađanjima hoće li Brena uspeti da održi koncerte, ili će pobediti oni koji pozivaju na bojkot. I najzabavnije pitanje: treba li Brena da peva u ovim gradovima? Ako se vratimo logici, pitanje je sasvim sumanuto: ni u jednom od tri „visokorizična“ grada nije bilo problema oko prodaje karata, naprotiv. Šta god ko mislio o liku, delu i kvalitetu opusa Lepe Brene, mnogo je onih koji bi da je čuju u svom gradu, što je, valjda, jedini razuman kriterijum o tome treba li negde da peva.

Poziv na bojkot, po svemu sudeći, nije uspeo. U sarajevskoj Zetri pojavilo se 10.000 ljudi, u zagrebačkoj Areni 13.000, koliko ih je bilo i u Mostaru. Tri dojave o postavljenoj bombi i pedeset veterana koji su protesovali ispred Arene nikog nisu potresli: pre koncerta obavljen je detaljan pregled zgrade, a povici „Izdajice“, „Četnici“, „Gdje su vam opanci“, „Izdali ste Vukovar“ nisu se ni čuli, jer su oni kojima su bili upućeni došli da slušaju Brenu.

Zašto bojkot nije uspeo? Zato što je u „onoj“ Jugoslaviji, a potom i u državama iz nje proisteklim, u vreme kada su odrasli odlučili da prestanu da kliču Breni, zamenivši je raznim miloševićima i tuđmanima, rasla cela jedna generacija dovoljno stara da sve upamti, a dovoljno mlada da se ne uprlja i da ne oseća ni malo krivice i odgovornosti zbog onoga što se desilo. Za njih Brena nije ni raspojasana polugola pevaljka, kako o njoj govore roditelji, ni sredovečna plavuša, gazdarica Granda, za koju se priča da je nekad bila najveća zvezda na Balkanu, kako verovatno misle današnja deca. Njima je detinjstvo proticalo uz miris Kiki bombona, dečje osmehe Sanje Doležal i Ljiljane Nikolovske (Magazin), živim bojama Breninih haljina i ritmu njenih, da, neukusnih i kičastih pesama. Za njih je Brena nešto sasvim drugo i to nema nikakve veze sa ratom i politikom, nego sa odrastanjem. Nostalgija verovatno jeste sasvim uzaludno osećanje, nešto poput neuzvraćene ljubavi – nigde ne vodi. Ali, lepo je videti kako Brena opet puni dvorane, čak i ako su vam, a verovatno jesu, iste one pesme koje ste obožavali sa četiri ili pet godina, sada nepodnošljive za uši. Stvar je, dakle, generacijska. Zato i ne mogu svi da razumeju.