Privatni časovi

Nekada se za privatnim časovima potezalo tek kad stvar dođe do popravnog ispita (ne računam časove stranog jezika). „Vidimo se u avgustu…“ na kraju školske godine značilo je da će leto biti u najmanju ruku pokvareno. Roditelji su menjali planove, otkazivali paket aranžmane za more i tragali za profesorom sa preporukom, ne bi li njihovo čedo spasilo godinu.

Kako naći pouzdanog profesora? Rešenje s oglasima nosilo je izvestan rizik, mada u krajnjem slučaju… „ti ljudi ipak imaju najviše iskustva, poznaju programe, nije im prvi put…“. Iznenada rastrojeni roditelji otkrivaju da njihov slučaj nije usamljen i da dečko iz komšiluka ima odličnog profesora. Prošle godine položio je u avgustu i matematiku i fiziku.

Potencijalni ponavljač nije imao izbora. Uz skraćeno leto čekalo ga je i neplanirano druženje s privatnim profesorom i časovi sa kojih ne može da se pobegne i koji ne mogu da se prespavaju.

„Dobar dan, izvolite… Može kafica?… Pa, kako je ovaj naš đak?… Naravno, mora malo da se zagreje stolica… E, da, kad nije ranije… Mislite da će to biti u redu u avgustu? Dok se zabrinuti roditelji stidljivo raspituju, đak prevrće očima, a profesor uvežbano izgovara umereno pohvalne rečenice. Da ne bude baš da časovi nisu potrebni, ali „mali je vrlo inteligentan samo treba malo da radi“. Oni veštiji promene priču kad „s malim“ ostanu nasamo i primene par „aktuelnih fazona iz đačkih klupa“, doduše uz ozbiljan rizik da su isti prilično bajati. Malo sreće i bar jedan će upaliti, a s njim i šanse da od časa bude i neke koristi. Ritual se završava sat i po kasnije, u predsoblju, ljubaznim pozdravljanjem i neizbežnom isplatom. Sat i po privatnog časa, deset maraka. Tri puta nedeljno tokom dva meseca, ukupno 240 dem za pripremu jednog popravnog. I nije tako strašno. Ipak je u pitanju godina. Još ako bude spasena…

Dvojka u avgustu pomoći će da neprijatnost nestane, ali da niko tog leta nije uživao, nema sumnje. Privatni profesor je istina od svega imao i neke koristi, mada su ga svakodnevni obilasci tuđih stanova stalno podsećali da od plate u školi ne može da živi, a još manje će moći od penzije za koju se sprema.

Prošlo je dvadesetak godina. Nekadašnji đak sada uzima privatne časove za svog malog, ali od neprijatnosti ni traga. Pre svega razlog nije popravni, profesor dolazi od početka godine. Upoznali su se na protestu, pre nekoliko godina i takoreći sprijateljili. Kad je mali krenuo u osmi razred, posle bombardovanja, postalo je jasno da matematika a bogami i fizika postaju problem. Nije da ne uči, nego zaostatak je veliki i dečko jednostavno ništa ne razume. Neće on biti ni fizičar ni matematičar, ali školu treba završiti i još važnije upisati se u gimnaziju.

Kućni privatni profesor postao je deo porodice. Dolazi tri puta nedeljno, ponekad ostane i na ručku, a s malim je prošle nedelje bio u bioskopu. Par meseci pred kraj školske godine matematika i fizika ne da više nisu problem nego se pominje i neko takmičenje. Školski profesor je više nego zadovoljan. Bar jedan od njegovih učenika ne izaziva u njemu grižu savesti. „Vlada materijom“ i ne postavlja „suvišna“ pitanja. Zna on da deca nisu kriva. On se trudi koliko može, ali posle prinudnih pet meseci raspusta, na časovima koji sada traju najviše pola sata ne može mnogo da se uradi. Žao mu je dece. I njegova su u istoj situaciji. Srećna je okolnost što bar on može da im se nađe. Zato mu je još teže u školi. Šta će deca koja nisu te sreće da roditelji mogu da im pomognu. Ali od nečega mora da se živi. Uz svu mučninu pristao je na štrajk. To je jedini način da ne pristane na poniženje koje mu je jedino ponuđeno. Nezadovoljan i bespomoćan sve češće razmišlja da i on počne da daje časove privatno. Uostalom, sve više i sve češće roditelji se raspituju. Kada ih je na roditeljskom sastanku obavestio da se i njihova škola priključuje štrajku, roditelji su mu, puni razumevanja, ponudili da uz izvesnu nadoknadu koju će prikupiti solidarno nastavi da radi sa njihovom decom u jednom stanu koji je jedan od roditelja spremio za izdavanje. Nije prihvatio, mada mu je sada, par meseci kasnije, žao. Bilo bi to gotovo isto kao da privatno daje časove. Možda i bolje. Ne bi šetao od kuće do kuće, decu poznaje, a ne bi ga više mučilo ni to što ih zbog štrajka ostavlja na cedilu. Ovako, sprema se za privatne časove.

Od nekadašnje neprijatnosti privatni časovi pretvorili su se u uživanje ili bar u najprijatnije rešenje. Za sve. Zadovoljni đaci otkrili su čari usvojenog znanja. Srećni roditelji čak i uz dodatne troškove uživaju u zadovoljstvu svoje dece i raduju se što će ipak od njih nekako napraviti ljude. Školski profesori pronašli su utehu za osećaj krivice prema svojim učenicima koji plaćaju danak njihovoj borbi za dostojanstvo i opstanak. Privatni profesori najzad mogu da ishrane svoje porodice i uz malo sreće obezbede starost.

Mala interesna komuna polako i neformalno prerasta u novi sistem. Na stari više niko ne računa. Od nekadašnjeg „znanje je moć“ i današnjeg „snađi se kako znaš“ stvoreno je „znanje je da se snađeš“. Moć se odavno preselila samo na jedno mesto i više nikakve veze nema sa znanjem. Gde su pare za obrazovanje nije nepristojno nego besmisleno pitanje. I smisao i pristojnost preselili su se u privatne časove, za sada najbolji način za uspešno školovanje, dostojanstvene profesore, zadovoljne roditelje i uspešne đake.