Komšiluk

Možda je tačno da svako zlo ima svoje dobro, ali ni pored najvećih umnih napora ne mogu da shvatim kakva bi dobrota mogla iz ovog zla da izađe! Neki kažu da je to homogenizacija. Ja, međutim, nisam oduševljena tim vidom sojedinjenja, bar ne masovnog. Jer homogen je, prema Leksikonu Jugoslavenskog leksikografskog zavoda (izvinjavam se, taj mi je bio pri ruci): podjednak, podudaran, istorodan, jednak, koji posjeduje ista svojstva. Dosadno, da ništa drugo. Istini za volju, „homogenizujem“ se i ja – s komšilukom. Nikad se nismo ovoliko družili! Stanujemo daleko od vojnih i svakih drugih postrojenja, u „velikoj spavaonici“ (Novi Beograd). Ipak, i tu se sve manje spava, nešto zbog nekih posleponoćnih emisija (nije „Palma“), nešto stoga što se „sve čuje“, ma gde treštalo, a nešto, bogme, i zbog opasnosti od „kolateralne greške“, da im se opet ne omakne…

Prvo je komšija i meni doneo džak brašna (ja sam bila zadužena za deterdžent), a onda smo se, svako u svom „rejonu“, dali u potragu za šećerom i uljem. Komšinica mi ne dozvoljava da sadim cveće: raštan je njen favorit, a morala sam da posejem i blitvu. Bunim se: „Neće valjda blitva da nas održava u životu?“

Dobar uvod u razgovor o nekadašnjoj i budućoj bedi. Moje iskustvo nije baš bogato. Sećam se prevrnutih kragni i kaputa, stopala uvijenih u vunu (da bude toplije) i sreće zbog „krim“ cipela kupljenih u trećem gimnazije na jednodnevnoj ekskurziji u Čačku. „Krimke“ su tada bile vrlo šik, pa se valjda zato prijateljica iz studentskih dana još seća da sam u njima došla na fakultet. Našem čuvenom đuveču bez trunke masnoće – krompir, pirinač, so, aleva paprika, brašno i voda (o mesu ni sanjali nismo), izumu cimerki iz Kragujevca – predstoji, sve mi se čini, puna rehabilitacija i lepa budućnost. Još bolje se, kao svakodnevnog obroka, sećam kifle zalivene gustim hladnim žućkastim mlekom iz flaše. To s nogu popijeno mleko u maloj pekari na ulasku u Sremsku posle me, na času stilistike, brukalo u svom stilu – klokoćući u stomaku. (Kasnije je Adam Puslojić izmislio klokotrizam, ali to je valjda, nisam sigurna, bilo nešto drugo.)

Ipak, kad se uporedim s komšijom Mihailom, odrasla sam u izobilju. Imao je petnaest godina kad je prvi put video cipele. Ali na tuđim nogama. Doneo ih je neki rođak iz daleka njegovom drugu. Dečaci su ga naterali da obuven ugazi u baru, a posle da se izuje. Zapanjeno su priznali: „Stvarno mu noga ostala suva!“

Mihailo je svoje bosonogo detinjstvo proveo… Ni sad ne znam je li to Hercegovina ili Crna Gora, ali ljuti kamen jeste. Selo Banjani, do najbliže prodavnice bilo osam kilometara. „Ako su Banjani, onda, bogme, i više“, rekla mi je prijateljica iz tog kraja. Ali kad bi otac ili stric zapitao ko će da trkne po šibicu, nastala bi otimačina, jer bila je to posebna čast, kaže Mihailo.

Ovih dana, o Uskrsu naročito, Klintonu je upućeno mnogo poruka u kojima se pominju jaja. Te „dođi da nam ih ofarbaš“, te „imaš li ih…“ Američki predsednik i jaja – tom smo se temom već bavili, samo nije bio rat, i nije bio Klinton, već Truman. Ne pamtim baš najbolje pa se ne bih zaklela, ali ne bih rekla da je bilo vulgarnih pošalica i primisli kada bi neko pomenuo „Trumanova jaja“. Inače se to u mojoj kući ne bi izgovaralo, ne samo pred decom nego nikako. Početkom pedesetih, za kaiš na školskoj torbi vezivali smo lonče za belu kafu koju smo, s parčetom hleba i žutog sira ili margarina, dobijali za užinu u školskoj kuhinji. Trumanova jaja imali smo i jeli kod kuće. U Mihailovoj školi delili su i odeću. Učiteljica nije imala kad da zagleda šta kome daje i tako je Mihailo dobio košulju sa četiri rukava! Nisu tad znali za Radovana Trećeg pa da ovu kreaciju uporede s Rumenkinom (kaput sa tri rukava), a pošto nisu oskudevali jedino u mašti i veri u čuda, zaključak je, logično, glasio da Amerikanci, divovi u svakom pogledu, imaju četiri ruke! Danas Mihailo misli da je to morao biti kostim iz neke pozorišne predstave, a drugi komšija kaže „možda i ludačka košulja“.

Bilo kako bilo – kostim pogodan za „predstavu“ koju nam danas izvode. Ali ostanimo učtivi, i duhoviti po mogućstvu. Onog dana kad su počeli koncerti na Trgu, kod Francuskog kulturnog centra, prozora „zastakljenih“ prvim srpskim nevidljivim staklom (ovo sam prepisala sa zida Američke čitaonice) jedna devojka posegla je za nekom knjigom u izlogu. „Sme da se lupa, ne sme da se krade!“, opomenuo je i zabranio policajac.

Što se mene tiče, ne sme ni da se lupa, ali… Lupaju li lupaju, moj komšija.