Ferari u Imoli

Kada je krajem šezdesetih u Beograd stigao film Džona Frankenhajmera „Grand Prix“, sećam se kao danas da sam iz bioskopa Odeon izašao zbunjen dvema stvarima. Najpre time da bolidi Formule 1 ne „prde“ kao nabudženi fića bez auspuha, već da više onako kao da zuje, a potom i saznanjem da u filmu u stvari nema glavnog glumca kao ličnosti, da to nisu ni Iv Montan ni Džejms Garner, već da je u glavnoj ulozi bolid i to – Ferari.

Onda sam ’70. otišao po prvi put da gledam Formulu 1 na licu mesta, moglo se tada bez problema (i viza) preko Zagreba, Ljubljane i Graca do Celtvega. Tu sam se konačno uverio da je film samo bleda senka stvarnosti i da sam imao i te kako mnogo razloga za zbunjenost onomad. Dobro, tačno je da bolidi više onako kao da zuje, ali kakvo je to tek zujanje kad se nalaziš kraj same staze! Kakav je to zvuk kad bolid prošiša pored tebe, pa kad uđe u krivinu i čuješ kako motor srče vazduh svaki put kad vozač promeni brzinu. A svi su zvučali isto – osim Ferarija.

Kad god sam potom išao na trke Formule 1, čak i kad mi sama staza još nije bila u vidokrugu, mogao sam nepogrešivo da pogodim kada prolazi Ferarijev bolid. Kao da je među konstruktorima bio i neko ko je posebno štimovao zvuk kojim se Ferari razlikuje od ostalih. Dok ostali zvuče više kao „vrrraaavrrr“, Ferari se glasa onako tanje, kao „viiirrriiirrr“. Razumete na šta mislim…

Tvrdim da je zvuk bolida na stazi jedan od glavnih razloga zbog koga trke Formule 1 privlače toliko gledalaca. Argument za ovu tvrdnju je i to što veoma mali broj ljudi oko staze ima štitnike na ušima, a zvuk je više nego moćan. Kažu da je u pitanju i miris izduvnih gasova i sagorelih guma. Mislim da ta teorija „ne pije vodu“, jer na mnogim stazama u Evropi preovlađuje miris roštilja, ma kako se to zvalo na lokalnom dijalektu.

Osim što se razlikuje po zvuku, Ferari se razlikuje od ostalih timova i po – navijačima. Kao što je legitimno da neko iz Japana navija za Zvezdu (zbog Pikseta, recimo), tako je legitimno i da neko iz Nemačke navija za ekipu iz Maranela (zbog Irvajna, recimo). Nema sumnje da na svakoj stazi u Evropi, a od nedelje je Formula 1 ovde, ovaj tim ima najviše navijača. Međutim, prava stvar je – Italija. Pošto Italijanima na drugim stazama u Evropi zadovoljstvo kvare i stranci koji navijaju za Ferari i tako kao da svojataju njihovu ikonu, ali i navijači ostalih timova, oni su po tom pitanju morali nešto da preduzmu. U redu, u Monci su oni u većini, ali jedna trka godišnje – malo je! Ako niste znali, a priča je tačna, upravo zato je „izmišljena“ velika nagrada San Marina.

Punih 16 godina nije u Imoli zvuk Ferarija („viiirrriiirrr“) bio propraćen ovacijama publike koja pozdravlja pobednika. Sve do prošle nedelje.

Reporteri kažu da je oko staze bilo dvesta hiljada gledalaca, od čega devedeset odsto navijača Ferarija! Nisam bio, ali znam iz iskustva kako je moralo izgledati oko staze kad je u poslednjoj krivini pre startnog pravca Mika Hakinen nestrpljivo dodao gas i u osamnaestom krugu iz čista mira, da ga niko nije tuk’o po ušima, zakucao svoj bolid u ogradu. Ako, pak, vi znate kako izgledaju talasi ustajanja na stadionima, onda možete zamisliti kako se hiljade crvenih zastava dižu duž tribina baš u trenutku dok pored gledalaca prolazi Šumaher koji je tada izbio na čelo.

Možete zamisliti i strepnju Ferarijevih navijača kada su shvatili da su se Kultard i ekipa Meklaren odlučili za samo jedno svraćanje u boks po gume i benzin, a da će Šumi to raditi dva puta. Pa onda opet oduševljenje kada je Mihael i po drugi put izašao ispred Dejvida sa više od četiri sekunde prednosti. I tako sve do svoje prve ovogodišnje pobede i reke navijača koja se za čas skupila ispod pobedničkog podijuma. Sam Šumaher je posle trke rekao kako je uvek sjano voziti u Imoli, a posebno „kad voziš za Ferari“, i kad pobediš, dodao bih ja.

Za dve sedmice je trka u Monte Karlu. E to će tek biti zadovoljstvo… To kad zvuk ne može da pobegne iz uskih uličica, kao što to može na nekoj ledini i kad odjekuje, umnožava se…