Autobus

Jao, tramvaj!

Uzviknuli su, jasno, stanovnici Novog Beograda srećni što nisu zaboravli kako tramvaj izgleda, a moglo im se desiti.

Da skrije ponos trudio se – pa preterao, ispao nekako mrgodan – arhitekta Spasoje Krunić, predsednik beogradske vlade, na svome Studiju B, a posle je išla anketa. Na našem, prvo: ne bi ni bilo ankete, pogotovo ne tako potresne; drugo, ako bi već morala da se pojavi, ne bi se toliko upinjala da bude dostojna Radio televizije Srbije. Uostalom, „velika TV“, ‘ajde da jednom i za nju nađemo lepu reč, makar ima i velike teme, od nacionalnog značaja – na primer referendum, da l’ će doći il’ ne doći – a ne ovako prizemne. Jer, ima li šta prizemnije od tramvajskih šina, makar bile i ove, iščekivane kao nebeski dar. Kad se samo setim kako smo, pogleda prikovanog za tle, tragali za mestom na kome šine mogu da se prekorače, a da se ne strmekneš.

Doduše, onako dirljiva, anketa je možda bila od koristi. Recimo, pokazala je koliko su naši ljudi humani. Blista jedna baka: „Ja se tramvajem ne vozim, ali moji sugrađani to koriste, i stvarno sam srećna!“

A tek oni, sugrađani!

Jer evo kako je bilo dok tramvaja nije bilo (podrazumeva se da će odsad sve biti drukčije).

Duško je Radović, sećate se, tvrdio da je srećan onaj ko se svakog jutra budi u Beogradu – on je već mnogo u svom životu postigao. Jamčim: otkako nam je gradski saobraćaj takav kakav je, sreća je još veća. Ako izvučete živu glavu iz autobusa, za taj dan uradili ste dosta, odlično je počeo!

A šta se tek u prevozu može čuti! Izgleda da je ovaj narod najduhovitiji kad ga stisnu.

„Je li ovo sedamdeset trojka?“, pita devojka pred odškrinutim poklopcem velike zelene konzerve sardina u koje su se putnici silom prilika premetnuli. „Drugi ulaz“, odgovara momčić s rancem.

„Možeš li ti, curo, manje da mašeš tom kosom?“, pita gospođa po čijem licu svaki čas protrče smeđe lokne. „Ne mooogu“, ležerno odgovara vlasnica grive; preko žvake, razume se.

Autobus ide dalje. Odjednom, „karte na pregled, molim“. „Majku im, ko zna gde su ušli, pa se pritajili…“ Jedan ratoborni gospodin nema kartu. Tu robu ne kupuje. Ne pada mu na pamet. „Vozite nas k’o stoku, vidi kakvi su autobusi!“ „Da ti plaćaš, bili bi bolji“, ne da se kontrolor. Slepi putnik neće da siđe, autobus stoji, nervoza raste: „Izlazi, čoveče, pobogu, svi stojimo zbog tebe…“ Jeste, svi stojimo zbog jednog čoveka.

U punoj su snazi davno uspostavljena pravila: „Pomerite se, na sredini ima mesta.“Uvek na sredini ima mesta; i čudo jedno, najbolji je pregled s prvog stepenika, pre nego što si privirio u vozilo. „Ima, ima, na livadi kol’ko ‘oćeš“, sebično uzvraća srećnik koji je već unutra. Možda naše nevolje i potiču otuda što je mnogo mesta na livadi.

Čuju se i novi borbeni pokliči: „Napred, Mihailo!“

Dok čekaš, čekaš i čekaš, svestan sreće što si se probudio u Beogradu, nailazi… Ali ne, nije ni šezdeset osmica, ni sedamdeset trojka. Nego NIS Energogas, a na šoferšajbni nalepnica Gazimestan. Vidi, vidi! Svašta meni padne na pamet! Jeste da nas na stanici ima kao na Gazimestanu, ali ne mora da znači… Opet, šta ja znam, da nas je tamo bilo manje, možda bi nas manje bilo i na stanici.

A jednog dana na Zelenom vencu – baš je objavljena simbioza nafte i knjiga – narod pritisnuo zemlju, autobusi jedni drugima preprečili put, privatni, državni, taksisti demonstriraju veštine provlačenja kroz saobraćajni tesnac, misliš da je već u toku nova seoba Srbalja. Fali samo stoka (fali li?), pa da bude kao bežanija. Ima u Tišminoj „Upotrebi čoveka“ dobar opis pokušaja jedne porodice da se, negde na Savi, domogne skele za Obrenovac. E, onog dana na Zelenjaku samo sam čekala da negde u daljini ugledam skelu, pa da se sjurimo k njoj ne bili se dokopali Novog Beograda.

Šine su sad nove, sad ćemo mi lako. Sad bi i arh. Krunić mogao da uđe u tramvaj, pa da bude još ponosniji. Nekako su i raznorazne beogradske hronike postale zanimljivije: pre su prebrojavani samo autobusi, ali se, eto, pretprošle subote povećao broj „voznih jedinica“. Slušam danas neki radio, kaže voditejka da je „juče bilo 145 tramvaja, a jutros jedan više, što smo“ – veli – „posle mučnog istraživanja uspeli da saznamo“.

Je li jedan tramvaj vredan tolikog istraživačkog napora, ja ne znam. Ja, uostalom, malo šta razumem. Znam samo zašto je meni laknulo kad su autobusi prestali da zamenjuju tramvaje. Možete li da zamislite kol’ko smo blentavo izgledali kad se autobus ukaže na vidiku, mi se spremamo za start, a onda neko oprezniji kaže: „Ko zna, možda je tramvaj!“ Kao da smo, bože oprosti, šenuli pa ne razlikujemo autobus od tramvaja. Nije još dotle došlo! Ili, treba novi referendum.