D’Artanjan

Ogledao se sa istom strašću na megdanu i za trpezom, umeo da konzumira dobro „meso“.

Žerar Depardije – nova verzija D’Artanjana

Ko još nije čuo za njega! Odrastanje se nije moglo zamisliti bez tog štiva. Aleksandar Dima je ovekovečio lik neustrašivog D’Artanjana 1884. godine u romanu „Tri musketara“. Melodramska priča postiže veliki uspeh, pa Dima već naredne godine piše nastavak „Posle dvadeset godina“, a potom i „Vikont De Bržlon“. U toj trilogiji se nižu najneverovatniji zapleti i avanture Atosa, Portosa, Aramisa i D’Artanjana, zasnovane na istinitim, istorijskim događajima. Manje je poznato da je ovaj poslednji istorijska ličnost, Šerl De Bats, grof od Monteskjua (1611-1683).

D’Artanjan bejaše, dakle, živ čovek, slavan megdandžija, vispren protivnik, veran prijatelj, spretan ljubavnik i avanturista. Ali i odlično obavešteni gurman! Istorija i književnost beleže njegove junačke podvige i galantne pustolovine u francuskom društvu XVII veka, prepunom intriga, sukoba političkih interesa, verske isključivosti i ličnih ambicija. Dvor Luja XIII preplavljen je špijunima. Spletke i opšte nepoverenje su svakodnevica. Plemstvo se otima o zračak iz krune oca Kralja-Sunca. Naš Gaskonjac, međutim, mačem odan kralju, celim svojim bićem se prepušta životnim zadovoljstvima…

Na marginama istorije ostao je sačuvan jedan manje poznat, ali ne i manje vredan zapis. Žan Laforg (Jean Laforgue) je pronašao veran i precizan opis jela koja su slavnom musketaru pripremana u zamku Kastelmar i njegovim pariskim odajama u ulici di Bak. U knjizi „D’Artanjanovi kuveri“ (Les Couverts d’Artagnan), upravo objavljenoj u Parizu (Edition de la Presqu’ile, 1998), osim pojedinosti iz D’Artanjanove biografije, nalaze se i dvanaest menija sa obrocima koje je kusao naš bonvivan.

Možda je baš zahvaljujući kolosalnom apetitu uspevao u svemu. Neprijateljima krune uterivao je strah u kosti, a ženama dočaravao san o nenadmašnom ljubavniku. Ogledao se sa istom strašću na megdanu i za trpezom. A umeo je da konzumira i ceni dobro „meso“!

Siromašni plemić, bez mane i straha, stiže u Pariz da oštricom mača stekne imetak. Hrabar, okretan, na sve spreman, ubrzo postaje slavan. Među privilegijama, ona da uživa u majstorijama najslavnijih kuvara toga doba, za njega nije bila manje vredna. Naprotiv! Podjednako veselo i vešto vitlao je i viljuškom i mačem!

Kulinari toga doba su pravi čarobnjaci. Rušeći temelje srednjovekovne kuhinje, izveli su gastronomsku revoluciju. Istovremeno se servira najraznovrsnije meso. Iz jela se odstranjuju masnoća i prejaki začini. Kreiraju se pikanterije čiji odsjaj i danas blista pod pojmom „francuska kuhinja“. Losos se preliva sokom od pomorandže i garnira guščetinom i mesom fazana, pečeni jagnjeći but se služi sa inćunima, peršun i celer se dodaju živinskom mesu… Koliko o ukusu i aromi, isto toliko vodi se računa o harmoniji boja. Spektar se kreće od ružičaste do purpurne, najcenjenije. Posuđe i stolovi se raskošno ukrašavaju cvećem. Ono se koristi i za pripremanje poslastica. D’Artanjan je obožavao vatreno crvene latice ruže sa belancetom i šećerom, koji u to vreme beše veoma skupocen, redak, zlata vredan…

Na početku karijere bio je gardista Luja XIII. Nakon opsade la Rošela, poslednjeg uporišta protestanata i luke preko koje su Englezi nesmetano ulazili, u kojoj se istakao junaštvom i lukavstvom, čin kapetana čete musketara uručio mu je lično Rišelje. Kada je 1661. godine dobio nalog Luja XIV da uhapsi vikonta De Vo, Nikolu Fukea, bivšeg ministra finansija i ličnog intendanta Luja XIII, D’Artanjan se ne usteže da u Luvru „slisti“, posle jagnjetine i divljači, najnovije statusne simbole elite svoga doba: brdo kolačića od badema, i prokelj u slatkom od ribizli sa kandiranim kestenjem. Ovaj nalog je, razume se, maestralno oposlio u Nantu, a nesrećni Fuke se godinama vukao po sudovima, da bi na kraju skončao pod neutvrđenim okolnostima…

Valja reći i to da je D’Artanjanov junački apetit bio nadoknada za oskudicu u detinjstvu, a ne prohtev probirljivog proždrljivca. On bi, tvrde istraživači, sa istom slašću „smazao“ i jaja na gaskonjski, za grubo tesanim stolom u pariskoj „Krčmi kod musketara“, kao i otmeno poslužen jagnjeći but na venecijanski, za elegantnom i raskošnom trpezom kardinala Mazarena.

I onda, neka mi niko ne kaže da nisu znali šta čine producenti koji su snimili najnoviju, ne znam koju po redu, verziju filma o D’Artanjanu. Aprilska premijera „Čoveka sa maskom“ (L’Homme a masque) bila je u Parizu događaj meseca. Na prijemu je bio „tout Paris“. Ekipa najslavnijih i najbolje plaćenih glumaca sveta: Leonardo Dikaprio, Džeremi Ajrons, Džon Malkovič i Gabrijel Birn, predvođeni D’Artanjanom u liku i stasu maestralnog Žerara Depardijea, garancija su jedne nove uživancije na, po mom mišljenju, nikad staru temu – avantura.

Dok film ne stigne u naš, da li je moguće, sve mračniji kraj, prošetajte do biblioteke. D’Artanjan, prašnjav, čeka. Današnja deca baš ne ljube knjigu. Nije loša ni ako ste u pedesetim. Bolja nego aktuelne političko-porodične zavrzlame. A ne boli ni glava.