U latino ritmu

Da li sve dublje tonemo u opojne zvuke latinoameričke muzike bez nade da čujemo drugačiji zvuk? Escuchame, Ecvador… jedan od latino hitova već mesecima je hit i na našim radio stanicama. Latinoameričke serije okupljaju pred televizijskim ekranima svake večeri gotovo pola nacije. Popularnost „Kasandre“ i „Ljovisne“ tumačena je sa socioloških, žurnalističkih, filozofskih aspekata, a tajna je, možda, u prepoznavanju. U tim amaterski režiranim serijama uočava se i socijalni presek društva: nekoliko moćnih i bogatih porodica i obespravljene sirotinje, kič svakodnevice i čežnja za Evropom. To je svt toliko nestvaran i fluidan da izgleda sasvim moguć. A sav je uronjen u lepotu španskog jezika i latino ritma. Srbija i Beograd već desetak godina imaju taj latinoamerički zvuk: u njemu je višedecenijski bat diktatorske čizme, pucnjava mafijaških obračuna, šapat sirotinje u prigradskim favelama, škripa raspadanja pravnog poretka i taj brzi, frenetični ritam koji pali krv i nudi zaborav.

Uno, dos, tres, Maria… peva Riki Martin već mesecima na svim našim radio i TV stanicama. A tako brzo i jednostavno – jedan, dva tri – odvija se i naša kič-svakodnevica. I, kažu, vrlo je slična latinoameričkoj. Sve što se u civilizovanim sredinama krije u mraku ovde je isplivalo na površinu i stvara novi vrednosni sistem. Novac i oružje su nove ikone, a ljudi iz podzemlja glavne vedete. Živi brzo i budi lep leš, jedna je od deviza. I vrlo je prihvatljiva mladima, o čemu svedoče gotovo svakodnevni oružani obračuni na beogradskim ulicama. Poznavaoci latinoameričkih prilika primećuju povezanost mafije, političara i policije. Ali sigurno je da su politika i muzika, ovde uvek bile blisko povezane. Politički odnosi su se najpre mogli uočiti okretanjem skale na radio aparatu. Svojevremeno su preovlađivale ruske romanse, pa Pet Bun, Elvis Prisli, američka zabavna muzika, povremeno italijanska, poslednjih godina čuje se grčka, u vreme najžešćih sukoba suspendovani su urednici na Radio Beogradu zato što su „pustili“ hrvatske rok grupe. Ovih dana naše radio stanice su preplavljene latinoameričkom muzikom i na nekim postoje specijalizovane emisije za ovu vrstu muzike. A u latino muzici se zbilja može uživati: puna je ritma, sunca, dobrog raspoloženja… U centru Beograda svakodnevno se može videti grupa bolivijskih muzičara koji su napustili srednjoevropske uglađene gradove i ovde pronašli parče svoje domovine. Sviraju na originalnim instrumentima svoju muziku i preživljavaju zajedno sa nama u latino ritmu.

Najtužniji prizor na beogradskim ulicama su pogledi izgladnelih pasa lutalica, gomila smeća u najužem centru grada, deca koja prose. A tek sirotinjske narodne kuhinje? Nedavna anketa je otkrila da se u njima hrane i penzionisani profesori univerziteta, bivši oficiri kraljevske garde, poznati umetnici. Ima li tužnijeg prizora od masovnih protesta penzionera? Ta izborana lica i gladne, staračke oči, nemoćni da ponovo rade i prinuđeni da prose pod stare dane. Je li uteha to što u većem delu Latinske Amerike sirotinja živi bukvalno na ulici. Latinoamerikanci su zato imali Če Gevaru. A mi?

U Beogradu već desetak godina postoji Jugoslovensko udruženje latinoamerikanista. Članovi su Latinoamerikanci koji ovde žive i naši ljudi koji su tamo živeli ili su zainteresovani za to podneblje. Povremeno se sastaju i tada Latinoamerikanci pričaju o svojim zemljama iz kojih su davno otišli. Nostalgiju ovih razgovora u kojima se čuje zvuk Anda, oseća miris pampasa i okeana upotpunjuju naši ljudi svojim zapažanjima. Saznajemo da na istaknutim političkim položajima ima ljudi našeg porekla. Tako da i mi posredno učestvujemo u kreiranju njihove političke scene. Ali ima i lepših trenutaka. Jedno prošlogodišnje jutro na beogradskom Kolarcu bilo je preplavljeno latinoameričkom muzikom i poezijom. Pablo Neruda i ljubavni soneti, Ramires i Misa Kriolja… jedna drugačija Latinska Amerika o kojoj znamo tako malo. A poznavaoci tvrde da smo vrlo sličnog mentaliteta mi, potomci Južnih Slovena, i Latinoamerikanci, potomci Acteka, Maja, Inka, Indijanaca.

Latinoameričke zemlje popularno se nazivaju „banana države“. Jesmo li im slični? Možda. Na državnoj se rasprodaji prodaje sve što je preostalo. A nama će možda ostati parkovi, parče neba, malo hleba, sećanje na neke dane. Godine raspleta, godine zapleta, godine sankcija i gladi, godine koje su nam pojeli skakavci. Ali tu je divna latino muzika: samba, bossa nova, argentinski tango, rumba, salsa. Naš poznati saksofonist Jovan Maljoković objavio je i CD naslovljen „Balkan salsa“. Na velikoj turneji na Kubi uočio je mnoge sličnosti latino ritmova i ovih sa balkanskih prostora. Po oceni stručnjaka, uradio je uspelu transpoziciju muzike ova dva naizgled udaljena muzička sveta. I šta nam preostaje? Prepustimo se uživanju u latino ritmu na balkanski način.