Ulični kukuruz

Pouzdan znak da je beogradsko leto dostiglo zenit i da nadalje možemo da se nadamo jedino laganom utonuću u višemesečno ledeno doba jeste pojava uličnih prodavaca kukuruza. I dok jedni prodaju kuvani, drugi nude pečeni kukuruz. Međusobno se ne razlikuju, mada im je klijentela podeljena poput „cigana“ i „grobara“, pravoslavaca i katolika, nacionalnih socijalista i liberalnih demokrata, starosedelaca i dođoša… Neke analize pokazuju da pečeni kukuruz više voli mlađa populacija, to jest oni koji imaju sve zube u glavi, ali iz ovoga ne treba izvlačiti dalekosežne zaključke. Jer, pošto su među utamaniteljima uličnog kukuruza ipak najbrojniji pripadnici treće grupacije („biseksualci“, oni koji to vole na oba načina), svaka mogućnost sukoba između „pečenih“ i „kuvanih“ presečena je u korenu, tako da među ljubiteljima ukusnih klipova svih fela vladaju tolerancija, razumevanje i građanski duh.

Kukuruz je, inače, stigao iz Amerike gde su ga gajili Acteci (pre njih, verovatno i Tolteci), od kojih tu kulturu sredinom 16. veka preuzimaju španski konkvistadori. Po dolasku u Evropu brzo se raširio, jer nad njim nije stajala crkvena prohibicija kao nad krompirom, dugo proglašavanim „đavoljim korenom“. Idealan za ishranu stoke, kukuruz je odhranio i milione ljudi: čuvene tortilje, na primer, zaštitni su znak meksičke kuhinje, a bez njih je život nezamisliv i u svim ostalim krajevima sveta gde se govori španski.

I kod nas je kukuruz jedna od najvažnijih poljoprivrednih kultura: blaženopočivša Jugoslavija izvozila je milione tona klipova i zrna, zarađujući toliki novac da je u Zemunu osnovan Institut za kukuruz, ozbiljna naučna institucija proslavljena po pronalascima novih, svetski priznatih sorti. Ovde se od kukuruza prave kojekakva jela. Najpoznatija je legendarna proja koju pripadnici generacije koja je detinjstvo i mladost provela za vreme Drugog svetskog rata ili nešto kasnije od onda ne mogu očima da vide: „Kakva proja, ovo što se danas sprema nije proja, ne znate vi šta je ono bilo, užas“, gunđaju svaki put kada im se posreći da pronađu slušaoce na tu temu. Kako red nalaže, mladež je liberalnija i ne samo da satire proju, već opseda kolica i roštilje na Trgu republike i na Terazijama, izazivajući privremene večernje nestašice.

Kukuruz je, dakle, dragocen, pa ga na ulici nije uvek lako dobiti, pogotovo kada je reč o onom kuvanom. „Ostalo nam je samo još dva komada, biće za petnaestak minuta“, izvinjavaju se ljubazni prodavci izazivajući očaj među mušterijama koje strpljivo čekaju u redu i time dovodeći u pitanje raison de être takozvane „brze hrane“.

Ni kada kuvanog kukuruza ima, nije ga se lako dokopati. Tako, recimo, smerni prolaznik, uživalac šetnje po toploj večeri protkanoj povetarcem, po izlasku iz Čumićevog sokačeta naleće pravo na kolica iz kojih mame kuvani klipovi. Prodavac ne ćaska ni sa kakvim devojčurkom, niti ga je moguće videti kako nezainteresovano sedi nekoliko metara dalje. Naprotiv, on stoji za kolicima i deluje pouzdano i tvrdo kao grad Smederevo.

„Odlično, izgleda da kukuruza ima“, razdragano pomisli odjednom ogladneli Šetač. Da sve bude lepše, sa druge strane kolica nema Beograđana poznatih po svojoj perverznoj navici da svuda i na svakom mestu formiraju red u kome valja čekati za sve na ovom svetu.

Divota, reče sebi Šetač, priđe rajskim dverima i skrušeno – jer sa ovlašćenim službenim licima šale nema – zamoli prodavca: „Šefe, može li jedan?“

Šefovo lice se smrknu: „Ja ovde ne radim, samo čuvam. Ovaj što radi otišao je da donese još kukuruza, sad će on, za pet minuta.“

Šetač sačeka minut-dva, pa videvši da od nestalog prodavca nema ni traga i pročitavši na cenovniku da prosečan klip kukuruza košta oko tri dinara, pokuša da podmiti neumoljivog Šefa:

„Šefe, evo ti pet dinara, daj mi najmanji klip koji nađeš. Nahrani gladnog, kao Hristos. Spasi dušu svoju.“

Uzalud, Šef je po svoj prilici ateista:

„Ama, ne smem, videće me neko, pa će da kazne i mene i ovoga što prodaje.“

Izgladneli Šetač je na kraju odustao i povukao se neobavljenog posla, ne znajući da li da se smeje ili da tuguje. Pri odlasku, još je nekoliko puta pogledao Šefa koji je stajao iza kolica, ponosno kao serdar Janko Vukotić na Mojkovcu. Šetaču je bilo jasno da je samo dotle, do tog kamena, do tog bedema moguće stupiti nogom poganom. Drzne li dalje, čuće gromove, i udariti pravo na Šefa, spremnog da se za svako zrno poverene mu dragocenosti bori do poslednje kapi krvi, kao Srbi na Čegru, Amerikanci na Alamu, ili Švajcarci na Tiljerijama. A ako mu u borbi klone junačka desnica i ako shvati da ga je Vrhovna komanda izbrisala iz svog brojnog stanja, Šef će se svakako postarati da poput Sinđelića, u samrtnom ropcu, poslednjim snagama, prospe obe šerpe i da umre srećan što dušmanima nije ostavio ništa.

A posle kažu da Švabe strogo poštuju propise.