Jezik

Jezik je pokretljiv plošan (pljosnat) mišić u usnoj šupljini čoveka i viših životinja koji služi kao organ za ukus, za žvakanje i gutanje hrane, a kod čoveka pomaže pri stvaranju i izvođenju glasova i govora! Ovako „Veliki srpski rečnik“ definiše reč jezik. Pitam se da li je jezik samo to? Čini se da se u jeziku najčešće, i to prilično dobro, može uživati. Počećemo od stola. Ukusno predjelo je dimljeni jezik uz neki dobar sosić. Mnogi ga vole i pohovanog, uz tartar sos. Bez jezika nema komunikacije, razmene energije. Kažu da čovek vredi onoliko, koliko jezika poznaje. To je već jezik govora. To da bez njega nema glasova u onom anatomsku smislu, kažu sve definicije ove reči. Davno je Vuk Karadžić pribeležio zagonetku: „Crven jarac po košari skače“ Koliko tek značenja može imati „jezik“ kada ga ovako definiše narod. Pođimo redom: boja crvena, ne samo ona levičarska, već i španjolskovatrena, rumena kao jabuka ili ona najteža asocijacija – krv-crvena. Sa jarcem je situacija mnogo veselija. Ta tvrdoglavost, ta zadrtost, snalažljivost po vrletima, dar za bršćenje. Zašto košara a ne korpa? Jednostvno, korpa je širi pojam. Kada kažeš košara, jasno vidiš upletenu trsku i mesto gde se odlaže ono najlepše ili ono najgore. Predikat – vešto izabrani glagol skakati. Ko sve ne skače? Od nižih vrsta najbolja je žaba ili skakavac, od onih ozbiljnijih – gazela, antilopa, kengur… Sa ljudima su stvari mnogo teže. Od političkih skokova, preko onih sportskih, ludačkih sunovrata sa litica, ili mostova vezanih lastišem za nogu. Životnim skokovima posvećeni su filozofski sistemi.

Sve to zajedno jeste jezik. Jezik je i odgonetka ove Vukove zagonetke. Po jeziku se ljudi prepoznaju. Kao što ruka, uvo i pogled određuju čoveka, tako to čini i jezik. Danas je neko na Kališu u senci lipe, na teniskim terenima, onako usput primetio: „Kako se ovde govori lep jezik!“ Kad neko progovori, ti posle prve rečenice možeš da pretpostaviš mnogo šta. Posle dva, tri sata ti već znaš sve: i poreklo, i obrazovanje, smisao za humor, osećaj za lepo i slične priče.

Stižemo polako i do onog smisla jezika o kome se najređe priča. Istina, to je rezultat vaspitanja. Jezik dodira! Dodir bez jezika nije dodir, a, opet, kako sada o tome nešto reći, a ne postati provokativan. Uživate u tome, a nelagodno je o tome razgovarati. Tu se jezik uštopa u košari. Može on da se uštopa i na nekim drugim mestima, ali priča ovde postaje opasna. Sve ono što se radi tajno na momačkim susretima, uz kafanske lepotice, u kupatilu uz požutele časopise – podriva sistem. Porno industrija postoji, uprkos zgražanju navalnih masturbatora. Sve zbog jezika, kome je nelagodno kada se o tom njegovom značenju govori javno. S druge strane, retkima je uspelo da, kada oni taj jezik pominju, on bude umetnost, te ga konzervativni sistemi sažvaću. Kako su o tome stari Rimljani govorili, sve znamo. Ali, to je bilo pre 2500 godina, pre Hrista, ili je njihova javnost bila bez kompleksa u odnosu na svoj jezik. Sve u svemu, sigurna sam da ćete se složiti da se u takvom jeziku može zbilja dobro uživati i, uz malo sreće, dodirnuti svemir.

„Sa svega sledi“, rekli bi pravnici, da treba pomenuti oralnu upotrebu jezika. Čulo ukusa, smešteno na njegovoj gornjoj povšrini, tako lako kaže koje je vino najbolje, koja klopa je ona prava. Kiselo, ljuto, slatko, slano… Jezik ume i miris da oseti, ako se dobro neguje. Ako sada opet pomišljate na ono značenje iz prethodnog pasusa, to ide na vašu dušu.

Kažu da treba uvek završiti krug tamo gde ste ga i počeli. Zato se kada je u pitanju jezik, vratimo na rečnik. Jezik u figurativnom smislu je:

„Zimi (bi) ljuti sjever stao brijati s romantičnih krapinskih brdina i lizati svojim studenim jezikom po dolini.“

Ja volim da uživam u jeziku, a vi?