Sportistkinje

Neki klinci, tek upisani na fakultet i samim tim – u ono mračno vreme komunizma – dobitnici prava na „studentsku“ u vozilima javnog saobraćaja, pa tom činjenicom i nešto više poneseni, odbili su da svoje tek stečene povlastice pokažu kondukterki. Noćni autobus prema Studenjaku, krajem šezdestih, nekako u ovo vreme (pred kraj leta), pivo-dva više u vel´koj varoši, i nadobudno: „Ma, ko te j…“

Tri tačke ovde nisu znak dobrog (novinarskog) ukusa, nego je taman toliko od psovke stigao da kaže jedan od pomenute trojice, pre no što je Gospođa Kondukterka ustala sa sedišta, levom ga rukom uhvatila za kosu na temenu, da mu istovremeno desnom – onako izjedna, olako, ofrlje i bez vidljivog napora – „odvrne“ glavu. Pucanj šamara čuo se tek posle, i još dugo je po novobeogradskom pesku zvonio za drugom dvojicom novopečenih akademskih građana.

Tu kondukterku sa mišicom veličine osrednjeg goveđeg buta viđao sam još mesecima, a volim je već decenijama: toliko je bila velika. Kao Tamara Pres, velika sportistkinja velikog Sovjetskog Saveza. I još mnoge druge, poznate sa tek nam u kuće uvedenih tv-prozora u svet, kroz koje smo sa najmanje cenzure gledali velika sportska takmičenja na kojima su se nadmetali sistemi, ove i one blokovske, pa čak i neke treće zemlje. A u njihovim reprezentacijama – i žene.

Ponekad je valjalo pokazati izvesnu meru trpeljivosti pri defileu ženskih reprezentacija, budući da čak ni krupnozrna crno-bela slika RR-Niš televizora nije uspevala da prikrije kako su neke sportske predstavnice lepšeg pola jutarnje brijanje obavile traljavo. Ovo baš i nije neki vic – a zasigurno nema veze ispod čije su zastave plakale neobrijane dobitnice zlatnih medalja. Tu nedavno je, slučajno, od zalutalog metka u nekoj pljački u SAD poginula Stela Vološ, pre Drugog svetskog rata Poljakinja sa imenom Stanislava Valasijevič. Na obdukciji je ustanovljeno da je svojevremeno svetski poznata sprinterka u stvari – muškarac. U vreme uvođenja seksualne i doping kontrole – obe nekako u vreme igara u Meksiko Sitiju 1968, pitanje polne pripadnosti vrhunskih sportista u jedan mah bilo je dovedeno do nivoa hormonalnih testova, pa čak i do biomedicinske arbitraže. Završilo se na tome što su – izvan takmičarske arene i bez mnogo buke – neke dobitnice medalja brisane sa pobedničkih lista, a neke druge se kasnije u javnosti proslavile kao uspešni muškarci.

Sve bi se to lako moglo svrstati u čuda prirode (i društva) ili proizvod napora za „istorijsku pobedu sistema“ u najbizarnijim nadmetanjima. Sa „olimpijskim“ geslom (brže, više, dalje) na sportske terene istrčavale su, na jednoj strani, devojčice gimnastičarke sa neizbrisivim podočnjacima, a na drugoj su u bazen uskakale utovljene junice u plivačkim kostimima ispod kojih su se valjali konopci švarcenegerovskih mišića. Taj doslovno muški (muškarački) rat okončan je, manje-više neprimetno, mnogo pre pada Berlinskog zida. Pametni stručnjaci objašnjavaće zašto se to dogodilo, dokazujući da je obavezna antidoping kontrola učinila svoje (diskvalifikujući čitave generacije sportistkinja iz bivše Istočne Nemačke, bivše sportske velesile – na primer). Argumenti su jaki i, valjda, tačni.

Ipak, običan gledalac je i godinama pre toga mogao da uživa u jednoj Sari Simeoni, italijanskoj skakačici uvis: njenu radost zbog pobede bilo je veoma teško povezati sa „višim državnim“ interesima. Bez „Sovjeta“ u konkurenciji, na Olimpijskim igrama u Los Anđelesu 1984, Amerikanke su se, na zadovoljstvo gledalaca iz celog sveta, prosto razularile. Lakirani nokti Florens Grifit i Džeki Džojner, nakit, šminka, držanje pravih zvezda, fotofiniši pobeda za prsa (u smislu grudi, a ne bradavica) zauvek su promenili nešto u slici običnog sveta o sportistkinjama. Gledanje prenosa atletskih takmičenja žena danas je nešto između voajerstva, pornografije i uživanja u ženskom telu spram kojeg neke od razvikanih filmskih zvezda izgledaju kao hormonsko-hamburgerske nesreće. Ono što je pod krojačkim makazama današnje industrije sportske odeće ostalo kao „dres“ pokazuje mnogo više – a bolje svakako – no da takmičarke na teren istrčavaju gole. Dodajmo tome još i pogled na zanimljive poze u niskom startu, preskoku prepone ili padu na leđa (s nogama iznad glave) pri skoku uvis… I ne meračimo dalje.

Fenomen te nove – atletske i ženske – lepote je, valja se nadati, trajne prirode. Jedna sasvim privatna statistika – u stvari, utisak sa upravo završenog svetskog prvenstva u Atini – kaže da i među današnjim naslednicama kondukterke s početka priče i velike Tamare Pres, dakle među bacačicama diska, koplja ili kugle, zgodne ženske preovlađuju. Možda malo jače, ali zgodne. O onima čija pojava nesumnjivo spada u kraljevske – recimo, ipak: Merlin Oti, Mari Žoze Perek, Suzan Tidke, australijska „motkašica“ Ema Džordž, Brigita Bukovec i sva sila sprinterki, skakačica udalj, srednjeprugašica (i još, i još) – jednostavno ne treba trošiti reči. Ne zato što one sve više preuzimaju mesto modela u časopisima (od modnih do „muških“, od Katrin Krabe do Jolande Čen) već, mnogo pre i mnogo lepše, na atletskoj stazi, na kojoj su sve one kraljice. Ili, što je pre četrdesetak godina bila privilegija samo jedne Vilme Rudolf, sve su one gazele.