Kon Tiki

Ponekad čovek može dospeti u čudnu situaciju. Malo po malo i na najprirodniji način, ali kad je već usred nje, on se iznenada začudi i zapita: kako je, za ime sveta, došlo do svega ovoga?

Citirano pitanje postavio je samom sebi pre pola veka, 17. maja 1947. godine, Tor Hejerdal. U tom trenutku tačno je znao sopstveni položaj u vremenu i prostoru: devetnaesti dan putovanja, 1570 kilometara levo od Južne Amerike, 6430 kilometara desno od najbližih pacifičkih ostrva, 5000 metara iznad dna Tihog okeana i, kako je zapazio, prilično mnogo hvati ispod Meseca. Sa još četvoricom sunarodnika Norvežana i jednim Šveđaninom nalazio se usred Južne ekvatorske struje, na splavu od balzovih balvana, tada još ne znajući da će se kroz tri meseca sretno iskrcati na koralni otočić Raroja u Tuamotu arhipelagu. Putovanje će, godinu dana kasnije, opisati u knjizi „Ekspedicija Kon Tiki“, do danas objavljenoj na sedamdesetak jezika, uključujući hrvatski (još 1951), srpski i srpskohrvatski.

Sad, ovako: Kon Tiki je ime legendarnog heroja južnoameričkih plemena koja su nastanjivala vrhove Anda a netragom se otud izgubila negde u vreme propasti zapadnog Rimskog carstva. Ime se, međutim, javlja i u predanjima stanovnika pacifičkih ostrva: na Tahitiju je, na primer, Kon Tiki ime vođe naroda koji je, ploveći na balzovim splavovima, došao preko okeana. Njegovo ime i pomenute priče bile su deo argumenata na osnovu kojih je Tor Hejerdal zasnivao svoje ubeđenje da su polinežansko ostrvlje u trouglu od Havaja na severu, preko Novog Zelanda na zapadu, do Uskršnjih ostrva na istoku (vodeno prostranstvo četiri puta veće od Evrope) naselila „izgubljena“ južnoamerička plemena.

Nevolja je bila što niko ozbiljan nije hteo ni da razgovara o argumentima jednog zoologa, naknadno školovanog antropologa i autora debelog rukopisa „Polinezija i Amerika. Studija o kulturnim odnosima“. U istoriji akademske nauke na svaštarenje se, čak i u obliku pomodne multidisciplinarnosti, gleda sa jedva prikrivenom odbojnošću. „Zadatak nauke je čisto istraživanje“, rekli su učenjaci Hejerdalu, „a ne dokazivanje ovoga ili onoga“. Krunski argument protiv ideje o praistorijskoj plovidbi preko Tihog okeana izgledao je banalno jednostavan: južnoamerički Indijanci nisu gradili brodove, a njihovi pretpostavljeni pacifički potomci u brodogradnji nisu odmakli dalje od kanua. Hejerdalovo pominjanje splavova od balze kao prevoznog sredstva za putovanje od nekoliko hiljada kilometara izazivalo je podsmeh čak i onih koji su se za članove elitnog njujorškog „Kluba istraživača“ kvalifikovali podvizima spram kojih je Indijana Džons malo dete. Nešto učtiviji odgovor na Hejerdalovu teoriju slučajno je, uz nipodaštavajući osmeh, formulisan u obliku saveta: „Pa, pokušajte sami da putujete iz Perua do tihookeanskih ostrva na splavu od balze“.

I tako je počela jedna od najvećih avantura stoleća, uključujući u konkurenciju put Džošue Slokama oko sveta, prelaz Atlantika u gumenom čamcu – bez hrane i vode – Alena Bombara, i podvige Hejerdalovih zemljaka, Norvežana Fridtjofa Nansena koji je na skijama prokrstario Grenland, ili Roalda Amundsena koji se celog života pripremao da osvoji Severni, a obreo se sasvim nasuprot, kao prvi čovek, na Južnom polu. Hejerdalova ekspedicija je, međutim, morala da sačeka kako bi civilizovani svet obavio Drugi svetski rat, zatim da izdrži jednogodišnje obijanje pragova u potrazi za nekim ko je dovoljno blesav da finansira pretpostavljenu sigurnu smrt šestorice avanturista i, sigurno ne najkraće i najlakše, rvanje sa birokratijama nekoliko država u čije formulare je valjalo upisati jednako važne podatke o boji očiju, bračnom statusu, sve do odgovora na pitanje o smislu života i prolaznosti vremena. Otud je lako poverovati Hejerdalovoj tvrdnji da su svi problemi i neizvesnost nestali 28. aprila 1947, kada je „Kon Tiki“ isplovio na pučinu, umesto da je obrnuto, jer se pošlo u neizvesnu tromesečnu avanturu. I legendu, koju danas znaju sva deca (uključujući i onu koja skriveno čuče u duši najvećih prznica).

Danas, deda Tor (83) ne odgovara jasno – ni da ni ne, ni crno ni belo – na pitanje hoće li neki novi „Kon Tiki“ ponovo preploviti Okean. U poluvekovnom međuvremenu, Hejerdal je bio jednako dobra meta i sprdnji i uvažavanju. Uprkos i jednom i drugom, nastavio je da živi kao istraživač, što je poziv za koju neki ozbiljno veruju da postoji samo u Žil Vernovim romanima. Uskršnje ostrvo, Galapagos i Pacifik bili su područja njegovog interesovanja do potkraj pedesetih godina. Onda je na plovilu od papirusa krenuo iz Afrike u Južnu Ameriku. Ekspedicija „Ra“ potonula je 1969. posle 4500 kilometara plovidbe; godinu dana kasnije „Ra II“ je pristao na Barbadosu. Jednu deceniju kasnije na „Tigrisu“, brodu od trske, Hejerdal nije mogao otploviti u Indijski okean, jer su Etiopljani, potomci kraljice od Sabe, građanskim ratom rešavali istorijsko pitanje prednosti komunizma nad robovlasništvom (ili obrnuto, vrag će ga znati).

Takozvani naučni svet ni sad ne veruje da su „primitivne“ kulture, pa još bez visoke tehnologije i svega što sleduje, mogle da komuniciraju splavovima, trščanim ili još krhkijim plovilima, pa – što da ne – i plivanjem. Utoliko je pošteno bar priznanje da je najveći doprinos Kon Tikijeve, odnosno „Kon Tikijeve“ plovidbe to što je postavila pitanja na koja se ne može odgovoriti prostim odmahivanjem ruke. Što se čitalaca tiče, oni znaju da će ih polusvet možda više ceniti kad na pitanje o omiljenoj knjizi i piscu kao iz topa odgovore „Moloa“ (takođe: Beket, „U potrazi za izgubljenim vremenom“, „Fineganovo bdenje“ i slično) ili im se, kao onoj narodnoj pevaljki, omakne da kažu kako abažavaju sve od Tolstojevskog. Kon Tiki, Mali Muk, Zemlja ljudi i nenabrojivo mnoštvo „nevažnih“ knjiga nisu instrument za sticanje celomudrenog ugleda, već pitanje ljubavi.