Izbori

Jednog mog starog crnogorskog prijatelja bije glas da je, rano penzionisan, godinama sedeo u „Moskvi“ i gledao ko ulazi, a kako ko naiđe, on ga pogledom ispita, zatim osudi i – obesi. Nešto od tog zadovoljstva pruža se čoveku pred nastupajući Mitrovdan, dan ovogodišnjih saveznih i ostalih izbora. Naš Koraks je jedne godine imao istu asocijaciju, nacrtao je novogodišnju jelku, pored nje figurice raznih političara s porukom „Izaberi i obesi“. Izborni izazov dodiruje najtamnije strane naše duše.

Prvo rešavate dilemu: Da li da nekog tužim, ili da izađem na glasanje?

Sud neće da pobegne.

Dobro, ali za koga da se glasa? Za Ove Ovakve? Za Ovo!

Ko se ne snalazi, pomoć može potražiti u „Parkinsonovom zakonu“, knjižici sarkastično otvorenoj, gde piše kako se izbori danas obavljaju načinima glasanja, sa gotovo uvek poraznim ishodom.

U raznim bajkama koje smo čitali, kaže S. Norkot Parkinson, kralj je raspolagao uspešnijim metodama nego što je danas slučaj. Kad je trebalo da izabere čoveka za koga će udati svoju najstariju ili jedinu kćerku da bi mu predao kraljevstvo u nasleđe, kralj bi obično smislio neku vrstu brutalne trke s preponama u kojoj malo ko pretekne. Kraljevstva iz prilično maglovitih razdoblja obilovala su čarobnjacima, demonima, vilama, vukodlacima, džinovima ili patuljcima, carstva su bila snabdevena čarobnim planinama, vatrenim rekama, skrivenim riznicama i začaranim šumama.

Taj cinik će vas uvući u igru tvrdnjom da sadašnji vladar, snabdeven uslugama psihologa, psihijatara, i stručnjaka za merenje radne sposobnosti, vlast opremljena filmskim kamerama, radio-mrežom, rendgenskim i televizijskim kamerama, ne bi trebalo da je u gorem ili boljem položaju od one koja je primenjivala čarobne zidove, kristalne lopte, bunare želja i kape nevidimke.

Vi ste, recimo, u kabini za glasanje, za trenutak vladar koji udaje kćer jedinicu nekom šibadžiji koji je zapucao na dvor. Kako da izaberete da li je on taj. Svi lažu, med i mleko cure po baldahinima, osmesi od uva do uva, brda i doline su njihova najmanja obećanja.

Lisac vas intrigira time kako bi pri izboru predsednika vlade trebalo najpre odlučiti kakve bi sve suštinske osobine on trebalo da ima: 1) rečitost, 2) hrabrost, 3) rodoljublje, 4) iskustvo, 5) omiljenost. Pošto su to opšta svojstva, po toj pogrešnoj pretpostavci svi prijavljeni kandidati će smatrati da ih poseduju, a teško je baš sve izmeriti, pa bi eliminaciju trebalo izvesti tako što bi se tražila veština kroćenja lavova, rečitost u mandarinskom dijalektu kineskog jezika itd.

Ne zna se zašto se u toj knjizi pretpostavlja da će se opet pojaviti mnogo kandidata koji ispunjavaju uslove, pa se preporučuje onaj izvikani oglas: „Traži se predsednik vlade Ruritanije…“ po kome kandidati moraju da polažu ispit iz poznavanja parlamentarnog postupka, a biće pogubljeni ako osvoje manje od 95 odsto glasova, zatim, biće pogubljeni ako osvoje manje od 75 odsto glasova na opštenarodnom referendumu omiljenosti održanom po Galupovim načelima, itd. Pominje se i to da kandidati moraju da izdrže tri runde s bokserskim šampionom teške kategorije, sa čim se, svakako, slažete.

Pošto ni to ni neki drugi recepti ne pomažu, uputstvo se završava preporukom da treba zamoliti najbližu mladu damu koja se tu zatekne: „Koga biste odabrali?“ Ona će pokazati na jednog kandidata, što znači da je u poslednjem času uključeno jedno svojstvo koje dotad nije uzimano u obzir: seksepil.

Shvatate da Parkinson definitivno ne pomaže, pošto ovdašnji politički seksepil liči na košmar silovanja.

A marketing kao rešenje? Sad lažu „marketinški“, te „stajling“, te „luk“, te prezervativ na samonavlačenje, te „vizuelno približavanje narodu“, te retro-luk sedamdesetih, te brze pruge Srbije, te „kompetencija, inteligencija i predusretljivost kandidata, prijatnost i ljudska toplina“. Čak su i komunisti počeli da se ljute što desnica nije građanski pristojna (šta ih zabole da li je desnica pristojna). Slagali su vas i bez marketinga. Što bi rekla deca, navukli vas, naložili, prefolirali, prefarbali i bacili.

Asocijacija vodi na niz pravih katastrofa od ciničnih obmana kojima ste podlegli a da još ne osećate grižu savesti zbog toga što ste ispali naivni, „divlji“, „zeleni“ i „levi“, što ste ostali „grafičar“, „keleraba“, „sisanče“, „pepeljuga“ (naivan kupac loše robe): „Sa nama nema neizvesnosti“ (1990, posle koje je nastupila apsolutna neizvesnost), te „Tako treba!“ (1992, kad su goreli gradovi), ili „Kad bolje razmislim, svi smo mi socijalisti“ (1992, kada nas je opelješila Dafina), te „Zrelo je“ (1992, kada je bilo trulo), te „Pošteno“ (1993, kad se kralo).

Sporo shvate da su poruke rebusi koje morate sami da rešite ukrštajući stvarnost s fikcijom.

Ima jedna stara brošura „Kako da se uništite pomoću televizije?“

Počinje zgodnom anegdotom o tome kako je u jednom američkom selu neki Mađar snimio film. Čuli to drugi Mađari pa nagrnuli da i oni prave filmove. Uskoro je na ulazu u to selo zvano Sveta šuma (Holivud) osvanuo transparent: „Nije dovoljno biti Mađar. Potrebno je znati s kamerom“.

Tu je negde možda odgovor, ali on vredi više od osam dinara.

Nijedan nauk u tim stvarima zapravo i ne pomaže. Zato svakako nećete propustiti to unutrašnje zadovoljstvo da primenite recept s početka teksta: ispitaš pogledom, odabereš, osudiš (u mislima) i obesiš. I zajebeš se još jednom.